Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

ЛАЖНИ ЦАР ШЋЕПАН МАЛИ 148

рити да је он Петар Ш, Теодоровић; а 25. септембра објављено је да је он одиста Петар Ш, и „од тога ! ~

времена настало је у нас благостање, таква слога м ли, каквис до сад у нас никад није било“. Непријатељи црногореки дају велике суме новаца да се тај човек убије или протера, и ако се из његовиг уста још није чуло да је он Петар ЈП, него само говори да је он Шћепан Мали „са добрима добар“. Писмо завршује владика молбом да му се јави је ли цар Петар ШП одиста умро или је жив, како би знали како да се према њему понашају и т.д. После владичина потписа има и врло мистериозан „постекриптум“ од самога Шћепана: да је он само Шћепан Мали, и да „више не иште него ли му је Бог дао“.

Какво је то чудо: да је Шћепан успео, за тако кратко време, да направи у Црној Гори „благостање“, на чему су се дотле без успеха трудили сви архијереји црногорски #! То се чудо није могло направити мистичким Фразама Шћепановим.

Медаковић (стр. 58.—–99.) вели да је Шћепан, одмах у почетку свога владања као цар, завео највећу строгост. да малу крађу наређивао је да се лопов обеси. Једног Црногорца који је украо само лакат платна, обесио је о прву крушку. На Кретац, куда је највећи пролазак на пазар котореки, оставио је десет цекина, те су стајали 15 дана. Шико ис није ни такнуо. Из многих његових поступака види се да је био човек енергичан и правичан.

Није, дакле, никакво чудо што је Шћепан успео да заведе ред. И данас, у ХХ веку, народи који страдају од анархије лопужа, врло радо предају своју судбу у руке за које се увере да су крешке и правичне, а камо ли тек у ХУШ веку! Тад и они Црногорци за којеи Џучков и Тарасов тврдише да цркавају за новац, пролаве поред Шћепанових дуката, просутих по путу, као да нису цекини него шљунци!

! Документи о Шћепану Малом, из московскога главног архива спољаппњих послова; преписао Марко Драговић, у уСпоменику“ (0. К. А. ХХП, страна 5.—6.