Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

182 шћепАН МАЛИ И ДУБРОВАЧКА РЕПУБЛИКА

лити за свету вјеру“. За ону српску владалачку сабљу која је у Дубровнику, Шћепан је био чуо да Дубровчани хоће да је поклоне кнезу Орлову — вели — да је Орлов не би примио: „толико је велико пријатељство које има с великијет Гостодарем Отјепаном Малијем!“ „И ујош сувише ми је рекао (Шћепан): да кад би била у Орлова речена сабља, он би је својом руком узео и разбио о главу онога који је смео (сметао) да није угљевла у његову руку. =- = —- И још ми је реком прикричо — особито да ви речем — да сила турска неће вам нигда моћ' наудити, докле год буде двор русински. Од њега (Шћепана) ћете имати велику триторуку за конте-Орлова“ ит. д.

Дакле малопређашњи „лажов, самозванац, варалица“, кога је кнез Долгоруки имао да „утамани“, већ је 1771. г. у тако великој милости на рускоме двору и код главног команданта руске експедиције у Средоземном Мору, да он главом, Шћепан Мали, може да обећа дубровачкој републици толику помоћ руску, да јој турека сила никад неће моћи наудити!

Одговор дубровачке републике „Господину и Господару Отјепану Малом, ваповједнику и владаоцу од Црне Горе“ датиран је 15. јуна 1771. г. У њему се најпре каже да су много труда уложили док су разумели шта им пише, и у томе им је помогло објашњење „господичића“ Милоша; али се чине невешти свему што је Шћепан од њих тражио, само му јављају да су послали своје изасланике и руској царици и кнезу Орлову да се оправдају од клевета, па онда му кажу од речи до речи:

„На изглед, дакле, при узвишене ваше Госпође и високога заповједника, цијенимо да ћете и ви — чигово (чије) је име гласовито по свијету, и кога је тривелика Госпођа изабрала за трабренога витеза — за већу славу росинскога имтерија, показати сву љубав и пријатељство овој републици“ ит. д.

За нас је довољно да констатујемо: да дубровачка република, у службеном документу који су потписали ректор и чланови сената, признају Шћепана за владаоца Црне Горе, над којим стоји само Бог и она Велика