Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

ШЋЕПАН МАЛИ И ДУБРОВАЧКА РЕПУБЛИКА 189

платила својом државном смрћу. Како је то било, видећемо доцније, кад будемо описивали како владика Петар Т предводи црногорске и руске чете при јуришању на бастијоне дубровачке.

А сад да се вратимо Шћепану Малом.

Док је владика Сава гледао, сваким могућним начином, да нанесе штету Шћепану, овај се према њему понашао благо и пријатељски; и кад су калуђери хтели некога другога завладичити, Шћепан их је тешким казнама и претњама од те намере њихове одвратио.

Шћепан је често народне зборове сазивао, и на њима Црногорцима препоручивао да се с млетачким поданицима. добро пазе.

Он је предузео и први попис становништва у Црној Гори, да види на колико би се снаге могао ослонити ако а“ Турци напали. Године 17471. саградио је на Виру, код Скадарског Језера, велику кућу, да буде тако је равглашавао — за конаке официрима руске војске коју чека. Не прође дуго, утаначи се примирје између Русије и Турске; а тиме преста и за Русију потреба (Степанове помоћи и диверсије. Одмах се осетило да је и важност Шћепанова у самој Црној Гори много

изгубила. Међутим примирје се прекиде, рат се обнови 1712. г., и опет оживе Шћепанов углед; јер у Црну Гору стиже Савић Барјановић, Црногорац, некада свештеник а сада официр руски, веома даровит човек, који је био на гласу међу Црногорцима. Тај руски официр донео је одлучне заповести рускога двора за Црногорце да признају Шћепана као поглавара земље. Шћепан одмах сазове народни збор, на коме одмах прочиташе даричине заповести, и на коме је изабран за војводу све црногорске војске Гујина, из Грађана; и на ком је од те војске одвојено 80 људи, да буду Шћепанова стража и потпора при вршењу правице. После тога, Шћепан је одлучније приступио да уведе све бољи ред у јавне послове. Дозвао је преда се све кривце ма каква злочинства и одређивао им казну. Те и још друге наредбе Шћепанове дизале су му углед у земљи тако на високо, да је главни провидур Далмације Јаков да Рива, у своме извешћу од 11. јануара 1718. г., овако