Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

ШЋЕПАН МАЛИ И ДУБРОВАЧКА РЕПУБЛИКА ЈЕ

који су били у Црмници. Ово би доказивало да су с Николом били у договору и остали његови земљаци, не би ли на тај начин добили слободу да се врате у домовину. Увече игуман манастира дође, по обичају, до Шћепанове собице, и закуца на вратима да га за здравље упита; али се нико не одазва. Игуман се зачудио; али опет није хтео без одобрења да уђе, зна јући да се Шћепан често сам затварао. Тек сутра-дан видеше калуђери шта се догодило, те се гласови о тој несрећи разнеше по целој Црној Гори, Многи у почетку нису веровали у те гласове. Неки су мислили да их сам Шћепав растура да би прикрио своје бегетво; други су мислили да тиме хоће да искуша како је право ми шљење у народу о њему. Али кад се народ преко својих главара одиста уверио да је Шћепан убијен, „сви се без разлике, сем самиг калуђера (Св. Николе, разцвијелише, јер су добро знали да ће тешко опет доћи до тако мудра и одважна настојника“.

Шћепан је најпре сахрањен испред цркве Св. Николе док му је саграђена гробница усред цркве, па је онда пренесен и ту сахрањен. Његова собица у манастиру Св. Николе оста за дуго затворена, јер калуђери нису никоме допуштали да у њу уђе; те се због тога опет говоркало по земљи да није умро. И Млечићи су дуго сумњали, јер и 23. јуна 1114. г. изванредни про– видур которски Виско Дона мораше новим доказима. да уверава главног провидура у Задру да је Шћепан Мали збиља умро.

Оволико Симе Љубић, на основу млетачких докумената, о смрти Шћепана Малог.

Стјепан Љубилаа („ Отаџбина“, књ, Ш; етр. 71.—78.) не разликује се много у описивању смрти Шћепанове. По њему, као да су Црногорци тога Николу, кога је Шћепан као момка више волео него икога Црногорца, ввали Станко Паљикарда; и није га, вели, заклао на спавању, него на бријању. Из Љубишина описа вреди само навести завршетак. „Шћепан Мали и по евједоџби дуждевијех људи, и по писмима Долгоруковијема и по казивању врсника му, био је човек здравога разума, умјерене речитости, врле разборитости и доброга срца.