Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

,

210 ЈОВАН РАДОЊИЋ, „ГУВЕРНАДУР НАД СВОМ ЦРНОМ ГОРОМ.

коме треба: да ствар још није довољно сазрела да би се могло што трајно одлучити. Али, ако један од тамошњих главара хоће да дође на Ријеку или у Сењ, снабдевен

пуномоћетвом — које треба да је потписано од свију тамошњих главара — онда ће се одовуд послати тамо.

један човек, да прими његову понуду и да се с њим споразуме о изашиљању једнога нашег повереника у њихову земљу. Дотле треба другим путовима прикупљати све могућне податке и новости о устројству и осталим околностима те земље. 5 Беч, 25. децембра 1117.

„Јосиф Карл.“

Овако је сигурно и учињено.

Кад је Никола Марковић Радоњићу саопштио овакав одговор из Беча и шта су они одлучили, не нађосмо записано у овим документима. Изгледа да се Црногорци целе 1778. године нису могли одлучити да пошљу икога на Ријеку или у Сењ, а из разлога које је кнез Кауниц врло тачно предвидео: него су тек у почетку 1779. године одлучили да наново пробају срећу у самом Бечу; и — као што ћемо одмах видети — отишла су тада два црногорска изасланетва у Беч.

: Пр. Кр. Д. Д. Д. А., „Мопепесто“, Тазе. Т., Сопу. А, лист 27.