Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

90) од ПОСЛЕДЊЕГ ЦРНОЈЕВИЋА ДО ВЛАДИКЕ ДАНИЛА

Горе није записала ни један епохалан догађај ва све вријеме кад су бивали у њој Митрополити из различнијех братстава“.

12. Турски географ Хаџи-Валфа (умро 1655. или 1656.) описује Црну Гору као део екадарског сантџаката и Шетиње као главно место Карадага.'

13. Године 1688., пре 81. маја, држан је збор на Цетињу, на који се била скупила сва Црна Гора; те, пошто се Црногорци измирише међу собом, овлојеђени на скадарскога санџак-Оулејман-пашу, одлучише: да се одметну од скадарског санџака ж да приступе и ставе се под крило дужда љмлетамкога им господство млетамко; н ту на збору саставе о тој одлуци своје писмо, које владика Висарион и 24 старешине од Црне Горе понесу са собом у Нови, где предстану и поклоне се ђенерал-провидуру од Далмације и Арбапије Јерониму Корнеру, и Црногорци од „своје добре воље“ постану „верни подложници преведрога принципа“ или дужда млетачкога, и о томе је исти ђенерал-провидур извеетио своју владу 81. маја 1688. Сулејман-паша слао је те исте 1688. г. двапут своју војску да наново покори одметнуте Црногорце. Из писма владике Висариона и кнезова црногореких од 8. новембра исте 1688. године види се да је Корнер оба пута послао у помоћ новим млетачким „подложницима“ млетачку војску под командом кавалијера Јана Л'рбичића, који је оба пута одбио Оулејман-пашину војску. Даље у истом писму владика и главари моле ђенерал-провидура да нареди которском провидуру кавалијеру Живу Грбичићу да пошље две кумпаније у манастир на Цетиње, да чувају границу (нове млетачке провинције); јер кад би се раггласило да на Цетињу стоје плаћени људи (солдати). била би мирна земља и не би јој непријатељ могао ништа наудитиј Зане Грбичић постављен је исте 1688.

: „Споменик“ (С. Кр. Академије ХУЈШ, стр. 58. Шревод Ст. Новаковића с Хамерова превода.

= „ТЕ Мопеепесто 4л тејалот де! ргом ећол Уепен аа аппо 1687 а!

1785. Поште 1896“. Цитат И. Руварца, стр. 16.