Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

ОД ПОСЛЕДЊЕГ ЦРНОЈЕВИЋА ДО ВЛАДИКЕ ДАНИЛА 381

гресу, докле црногорска војека није освојила Уцињ и ушла у Бар, те наново развила српску заставу на Јадранскоме Мору.

Али онда када је владика Данило предузимао прве своје кораке за ослобођење и независност Црне Горе, положај беше ужасан и даваше тако мало изгледа ма на какав успех, да је требало безграничног родољубља и надчовечног самопрегоревања па да се пође тим путем.

На ерећу Црногораца и целога српског народа, владика Данило имао је и једно и друго у толикој мери, колико можда ни један не само од сународника него и од сувременика његових уопште.

Владика Данило, стојећи на Ловћену, могао је боље него ико од његових Црногораца „под брдом“ да види цело оно крваво и узбуркано турско („аравијско“) море, које беше преплавило и трајно потопило цело Балканско Полуострво, и чији бесни таласи распрекаваху своју крваву пену до наврх прногорскога стења. Шта је тада мислио и осећао владика Данило, то Је дивно исказао његов потомак у „Горском вијенцу“, мећући му у уста овај очајни уздах:

„А ја што ћу, али са киме ћу Мало руках, малена и снага; Једна сламка међу виторове, Сирак тужни без итђе икога ! Моје племе сном мртвијем спава, Сува моја нема родитеља,

Нада мном је небо затворено, Не прима ми плача ни молитве. ЈУ ад ма се свијет претворио,

У: | сви људи паклени духови. Црни дане, а црна судбино !

(0, кукавно Сраство угашено,

дла надживјех твоја свеколика ! Грдни дане, да те Бог ; У ије Који си ме дао на свијету !

Час проклињем лањски по сто путах

У који ме Турци не смакнуше Да не варам народно надање.“

И у томе часу када овај велики родољуб куне онај дан у који се родио, и када жали што га Турци не