Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

ПРВО ИЗАСЛАНСТВО РУСИЈЕ У ЦРНУ ГОРУ

пен

вели да је било 60.000 бораца. Милаковић тврди да је турске војске било 50.000. Да узмемо ову мању циФру као вероватнију, да узмемо још мању, па је опет ишло 5 пута више, и то победоносне е Прута, туреке војске, него што је онда Црна Гора могла извести у бој 00раца, прилично разочараних поразом Петра Великог и сопетвеним неуспехом под Оногоштем, СОпужем, Подгорицом и Жабљаком.

И ако је „велики полковник“ био већ напустио Црну Гору, владика Данило није нимало клонуо духом. Чим је поуздано сазнао да се сераскер Ахмет-паша примакао Црној Гори, он подели своје Црногорце у три одреда. Један, под командом Вука Мићуновића, посла на Врању Планину; Јанка Ђурашковића е другим одредом наместио је на води Влахињи; с трећом „главном војском“ заузео је сам владика позицију између Мићуновића и Ђурашковића. Турци су наступали такође у три колоне. (бе војске судариле су се 29. јула 1112. г. По наредби владичиној, Црногорци пропустише прву турску колону без боја; али кад је наишла друга колона турске војске. онда једновремено нападоше на њу еве три прноворске колоне: Мићуновић и Фурашковић се бокова, а владика Данило е Фронта, и спремише Турцима пораз у коме су изгубили неколико хиљада људи. По усменом предању. тада је Турака изгинуло 80—40.000: али то је сигурно претерано. Што је сигурно, то је: да су Црногорци у овој битци отели Турцима 86 застава; али су —- и ако су врло вешти да изберу себи заштиту, јер увек заклоњени стењем гађају противника у месо —_ и они изгубили 818 својих бораца. Међу погинулим беше и војвода Јанко Бурашковић, а међу рањеницима. и оба друга главна команданта: владика Данило и Вук Мићуновић. Али зато је бојиште било тако покривено турским лешевима, као кад се посече нека шума, па лежи грм до грма. То се зове лазина или лаз. Зато Црногорци ово бојиште и не зову друкчије него Парев

1 У својој „Историји Црне Горе“, стр. 109—119.