Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

42 ПРВО ИЗАСЛАНСТВО РУСИЈЕ У ЦРНУ ГОРУ

цара, и да, до најситнијих детаља. одреди погодбе тога протектората !

Он, обичан оицир руске војске — у којој има пуковника и ђенерала као плеве — прокламује да Ирногорцима аопушта сваку слободу и т,д.! Јотн је овај силпи Херцеговац у руској служби толико милостив, да остави прногор-

„еком митрополиту духовну власт! Драстично је како Милорадовић — који о себи увек говори у множини, као што приличи „великом“ пуковнику — ослобађа Прногорце од свега онога што су Прногорци дотле морали давати Турцима! Јотп је драстичније како Милорадовић, за толике слободе које ам поклања, обвезује Црногорце да ратују за рускога цара о своме трошку! Јевтиније се није могла осигурати руској војсци помоћ од 10.000 бораца!

Ми ћемо, мало даље, видети колико је ова бомбаста повеља руског изасланика донела користи Црногорцима; али што треба из ње да забележимо и подвучемо, то је: да је у овом документу обухваћено све што су Прногорци у почетку ХУПТ века желели као идеал ва уређење Црне Горе. 'Кај исти програм наћи ћемо у свима молбама збора прногорског, у свима молбама влааика и гувернадура и осталих главара које су поднашане у току целог ХУШТ века, како руском, тако и ауџстријскол двору. =

У напред поменутом извешћу рускога консула 2. Боциса цару, видели смо како један сераскер с војском вде на Црну Гору да је разори. На жалост, то не беху само празни гласови који допираху до Млетака. него то беше потпуна истина.

Султан Ахмет И, чим је победио Петра [и углавио ва себе славни мир на Пруту, у коме се Џетар Велики није сетио да уговори ништа за своје савезнике рногорце, наредио је своме министру војном (сераскеру) Ахмет-паши да узме собом довољно војске, па да с њом иде на Црну Гору да је казни, како за истрагу потурица, тако и за диверсију коју су ва време ратовања његова с Русијом паправили у Херцеговини, а у корист руске војске. Колико је турске војске напало том приликом на Црну Гору, не може се тачно одредити. Владика Василије'

= У својој „Историји Шрне Горе“, стр. 19.