Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА 1Х 103

Као год и оно Милошево и ово је писмо Карађорђе саопштио Родофиникину. Руски представник га је одмах послао кнезу Прозоровском а Карађорђу је дао савет да не иде на са-

станак. Карађорђе је одговорио Симбшену да не може лично

доћи да се види с њим, пошто мора ићи на Дрину, али да за преговоре шаље свога секретара, Јевтића и саветника, Младена. Миловановића!) мине

том тренутку маршал је морао пратити надвојводу Лудвика, који је ишао у инспекцију пограничних области. Он је стога Карађорђево писмо примио тек 19 маја. Не могући лично да преговара са српским пуномоћницима он је одредио за своје заменике пуковника Перса, потпуковника Станисављевића, Хаџића, председника земунске општине и Милоша Урошевића. Истога дана, кад је надвојвода Лудвик отпутовао из Земуна у пратњи маршала, (22 маја) Хаџић и Урошевић прешли су Саву и састали се с Младеном Миловановићем и Јевтићем.! Они су их наговарали да моле аустриског цара да им подари заштиту, да им постави за старешину надвојводу Карла и да им да муниције и новаца, уверавајући их да ће им молба бити испуњена. Обећавали су им да ће цар дати Карађорђу титулу кнеза и маршала, Младену Миловановићу титулу графа, јевтићу титулу барона ит. д. Али српски пуномоћници одговарали су да нису овлашћени да што напишу, пре него што буду написмено добили предлог аустриске владе.

На другом састанку (24 маја) аустриски пуномоћници изјавили су да није њихово да чине предлоге написмено, него да Срби треба да се обрате цару, уверавајући их понова да ће старешине добити личне награде и да ће Срби у Србији уживати иста права која и њихови сународници у Угарској. Српски пуномоћници имали су, према својим упуствима, да одбију тај предлог, али како је извесна количина хране била тада наручена у Аустрији, требало је добити времена да она буде предана. Они су, дакле, одговорили да се нипошто не могу обавезати, док не буду питали Карађорђа и остале старешине Аустриски пуномоћници настојавали су узалуд да се молба одмах напише и да се не губи време. Пошто нису успели, оставили су им за то рок до 29 маја.

У циљу, без сумње, да утичу на српске старешине земунске трупе почеле су вршити покрете преко пута Београда а међу Србе је пуштен глас да на другој обали Саве има 20,000 прикупљених војника који су већ почели подизати мостове на реци. Овај глас изазвао је велико узбуђење. Огорчен, Карађорђе је издао наредбу старешинама у околини да својим трупама појачају београдски гарнизон.

Да би умирио духове потпуно и пресекао предузете преговоре, који му нису били ни најмање пријатни, Родофиникин је написао једно дугачко писмо маршалу Симбшену, прочитао га

у Карађорђе маршалу Си“бшену, 5 маја 1808. (Кгопег. Исто. 49).