Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

108 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

готово неизбежан. Да би могла сву своју војфку иставити против Руса турска влада је морала повући своје трупе с границе Србије а она је, међутим, била руска савезница. Требало је, дакле, по сваку цену, задобити Србе и умирити њихову земљу. Велики везир одредио је Мула пашу да ступи у преговоре са Србима. Видински митрополит писао је, 29 септембра, београдском

митрополиту, тражио му састанак у интересу „општег добра“ и молио га да дође с неколико људи „који се разумеју у политичким стварима. “') Митрополит Леонтије саопштио је то писмо свом пријатељу, Родофиникину и Савету. Предлог вадинског митро-

олита био је примљан и састанах је 610 одрзђеч за 13 октобар у Голубињу, недалеко од Кладова, где се видински митрополит тада налазио. Стеван Жив«овић, један од секрггара (Савета, одређен је био да прати београдског митрополита. Али да не би оставио Србе да преговарају сами и из страха да их турски делегати не обрлате лепим речима, Родофиникин се решио да их прати и да и он присуствује конференцијама, прерушен у српског _ стар елии нула) ненасилни

“У пратњи чувара печата Мула паше-и-једног представника

влашког кнеза, Суца видински митрополит је дошао на заказано место. Објаснио је српским делегатима да је велики везир успео да учини крај нередима у Турској Царегвини, да хришћани свуда уживају мир и благостање и предложио им је Мула пашу за посредника да измири Србе с турском владом. Саветовао им је да не пропусте ту јединствену прилику и уверавао их је да ће турска влаца дати „десет пуга више, ако се стране државе не буду у то мешале.“ _ Срби су тражали јамство Русије и Француске за споразум који је имао да буде закључен. Турски су делегати одговорили да имају наде да ће приволети своју владу на једно јамство, али да она неће моћи да обећа јамство две државе и да би јој требало оставати на вољу да од њах избере једну, коју она хоће. Осем тога додали су да Срби греше кад верују у руску искреност и подсетили су их на то шта је Русија раније чинила с Морејом, Јонским острвима, Влашком, Молдавијом и на послетку с Карлом ХП.“ То вам доказује, рекли су они, да се у пословима државе руководе само својим властитим интересима.“ Српски су делегати одговорили на све то да главно

| питање морају поднети на решење Карађорђу и Савету и да ће

њихову одлуку саопштити турским делегатима у Видин. У исто време напоменули су им да српски народ, који у том тренутку има 80,000 оружаних људи, неће олако пристати да положи

| оружје „пре него што цела стара српска држава буде ослобођена

са Соколом, Скопљем и другим градовима“. „Ставите то у ваше захтеве,“ одговорио је представник кнеза Суца. „Али, додали су још Срби, народ ће тешко пристати на јамство само једне стране државе, јер Турска може с њом заратити и онда би ми остали без

ђу Митрополит Дионисије митрополиту Леонтију, 29 септембра 1308. «Богишић. Исто. 167). -) Родофиникин кнезу Прозоровском, 8 октобра 1808. (Исто. 164-5).

•