Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ме

112 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

или неком сасвим другом. Ако желите да нас обавежете дајте је у мираз једној од наших великих књегиња (оној којој хоћете) макар и у својину мужу, ако мислите да је то потребно. Пошто је православне вере, она ће за принца, за кога се буде удала, придобити све становнике ове земље; они су више него фанатици и, кад ово предлажем, уверен сам да ћу послужити ствари мира и означити једино средство за одржање реда мећу тим дивљацима. Било би, можда, добро условити да ће деца бити васпитана у православној вери. Не придајем, у осталом, никакве важности тој идеји, која је потпуно лично моја.

=— Цару би, извесно, било врло мило да учини нешто што би било пријатно царској породици, али Србија би била слаб мираз за једну велику књегињу, с обвезом да у њој остане.

- — Ставити тако једну принцезу између вас и нас, зар не би, у ствари, значило радити против ваших начела о незгодама додира између великих сила и изазвати можда извесне тешкоће; јер ви ћете, у ствари, владати онде, где буде та принцеза. Као што видите, ја се с вама потпуно слажем; у осталом ви знате да немам овлашћења ни да одбијем ваше предлоге ни да их одобрим.

— Нека та земља буде назависна, то је све што ми желимо = одговорио је руски министар.)

План о подели Турске претресан је још на седници од 9 марта. На дан 15 марта граф Румјанцов је предао генералу Коленкуру један извештај о погледима цара Александра на ту ствар, да га поднесе цару Наполеону. Сматрајући да ће подела царевине бити извршена по плану који су оба цара саставили у Тилзиту и рачунајући, по Наполеоновој жељи, на учешће Аустрије у пројектованој експедицији у Индију, министар је изјавио да ће суделовање те силе бити довољно награђено „турском Хрватском“ и Босном, осим ако Наполеон не нађе за добро да од тога задржи један део за себе. Додао је да се, осим тога, може „понудити Аустрији једна добит мање посредна, али врло велика ако судбину Србије буде решила на један особит начин. „Срби су писао је граф Румјанцов — један ратнички народ и та особина, која увек намеће поштовање, мора код свакога изазвати кељу да њихова судбина буде повољно решена. Покренути осећајима праведне освете Турцима, Срби су храбро збацили јарам својих угњетача и решени су да под њега више никад не потпадну. Потребно је, дакле, како изгледа да они, ради обезбеђења мира, постану независни од Турака. У Тилзитском Уговору о њима нема никаква помена. По својој жељи, која је живо изражена више пута, они су замолили цара Александра да их прими за своје поданике. Због те оданости његовој личности он жели да они буду срећни и задовољни, али не жели да на њих прошири своју власт. Не тражи тековине које би могле спречити мир. Он чини са задовољством ту жртву као и сваку другу, која би

Ту Исто. 446—7.