Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА Х . 113 /; и -

мир могла учинити чврстим и трајним. Цар предлаже да Србија буде независна краљевина и да њена круна буде дата једном надвојводи, који не би био шеф које владајуће породице и који би биодалеко од наследства аустриског престола. У том случају било би чак условљено да та краљевина никад не би могла бити присаједињена осталим државама те династије.“

То није било све. Руски министар предвиђао је могућност шире поделе Турске Царевине, према једном Наполеоном писму, од 2 фебруара. „У том случају, писао је он, цар Александар биж. променио своје раније мишљење о судбини Србије; да би аустри“ ској династији дао часан и повољан удео, он би желео да Србија буде присаједињена аустријским државама и да им буде до: дана и Маћедонија.“·)

Како се преговарачи нису могли сложити а како, у осталом, нису ни имали право да штогод закључе, цар Александар је написао једно врло пријатељско писмо Наполеону и тражио је да, приликом њихова састанка, руски план буде предходно примљен у главним цртама 2)

Међутим, прилике у Шпанији биле су се јако заплеле у Априлу и привукле су тада сву пажњу Наполеонову. Он је, тек у Мају, могао продужити разговор с царем Александром и понова је затражио састанак, али је одбио сваку предходну обвезу у погледу услова за поделу Турске. На послетку цар Александар је пристао на састанак без услова и овластио је Коленкура да му тачно утврди дан.

Цареви су се састали У пари рти 2 сснземора Преговори су били дуги и тешки. Поделу Турске Царевине одложили су на неодређено време, али су се сложили да предузму нове корак :| код енглеске владе за“ осигурање општега мира. Наполеон је тражио од Александра да прими као апсолутни услов за мир да Енглеска призна ново стање ствари, које је Француска утврдилћу у Шпанији (промену династије). Александар је опет тражио од цара Наполеона пристанак да Енглеска призна присаједињење Финске, Влашке и Молдавије Руској Царевини. - Наполеон није чинио никакве примедбе у погледу Финске. Што-се тиче Влашке и Молдавије желео је да Русија сачека резултат преговора-с Ен-' глеском, пре него што Турцима изрази своју вољу да очува те две покрајине. „Турска влада, говорио је он, рачуна увек на. Француску да зајемчи целину Турске Царевине; ако буде сазнала да је Француска напушта, чега се одавно боји, она ће се одмах бацити у наручја Енглеске. Објава анексије тих покрајина Русији само би могла успорити закључење општег мира.“ Али цар Александар је остао упоран и Наполеон је, најпосле, попустио. Тако-су они, 12 октобра, потписали Ерфуртску. Конвенцију. Чл. УП -им Наполеон је признао „присаједињење Вла-

| шке и Молдавије Русији, остављајући јој Дунав за границу“ Чл. —

а

патриоте.

___ |) Белешке графа Румјапцова, од 18 марта 1808. (А. Тег5. Н!з1отте ди Сопзша! е! де РЕтрште. Раг5. 1874. УП. 451—2). 2) А. Уапда!. Исто. 1. 303—4. 5