Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХШ 147

с управе старешине који су непријатељи народу и да им одузме средства којима би могли шкодити, додајући да ће он са своје стране чинити све да испуни своје обећање и да једном за свагда обезбеди срећу српског народа.)

Тако су односи између Србије и Русије поправљени баш у тренутку, кад су турске трупе напуштале Србију. Али, требало је размрсити унутрашње заплете и стишати размирице између појединих српских старешина.

Неслога између старешина непрестано је расла од месеца Августа. Незадовољство већине старешина против Младена Миловановића и Милоја Петровића, због неуспеха код Ниша | и Делиграда, почело се окретати и против самог Карађорђа, | који је био под њиховим утицајем. Оно је повећано кад се са- | знало да је Карађорђе повео преговоре с Аустријом и Француском, без предходног саветовања са свима старешинама.“) Било је дошло дотле да се желело да Руси уђу у земљу и да њоме владају. 3) Старешине су почеле претити једни другима, тако да је било потребно сазвати скупштину, која би их све окупила.

Скупштина је сазвана и она се састала, 5 децембра, у Хасан Пашиној Паланци. Ту су биле поднете најтеже оттужбе противу Младена Миловановића, Милоја Петровића и њихових присталица. Било је одлучено да пошаљу једну депутацију да кнез Багратиону израз!-народне жеље и у њу су изабрани Милан-—Обреновић, Миленко Стојковић и архимандрит Ник- Х ић. М. Стојковић се тада налазио у Поречу. Кад је видео да његови другови немају једнака пуномоћства, одбио је да иде с њима у Влашку. Друга двојица пристали су да га, по његовој жељи, замени Петар Добрњац, који се још налазио у Влашкој. Они су се договорили шта да траже од Багратиона, без обзира на дата им пуномоћства.

После састанка са Родофиникином они су се, 6 јануара 1810, представили руском команданту. Известили су га да су народном одлуком Младен и Милоје искључени за навек из јавних послова, као главни кривци за несреће које су задесиле Србију и тражили су да им се да: а) најбржа војна помоћ и муниција 6) да| е цар Александар, ако не могне узети Србију под своју непо-

средну заштиту, побрине за њену срећу, приликом закључења „мира с Турцима и да допусти српским депутатима да прису45 ствују преговорима, да би могли давати потребна објашњења в) да писма упућена страним државама у име српског народа, | ако се таквих нађе, буду оглашена као и да не постоје, пошто! су Карађорђе и већина старешина прости и неписмени људи и г) да београдски град поседне један руски гарнизон. Поред тога изјавили су да су Срби готови да се боре уз Русе и у свему владају по вољи руског цара.)

1) Исти — истоме, 14 октобра 1809. (Исто. 309—310). 2) Одговор Петра Добрњца Карађорђу и Савету, од 20 јануара 1811. (Споменик Срп. Краљ. Академије. ХХХУП. 125). 3) Миленко Стојковић Родофиникину, 15 октобра 1809. (Српски Устанак од т8об—твто. Нови Сад. 1866. 11. 208). 3) Исто. 409. и.