Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХУП 203:

руске владе помогну Карађорђеву молбу за иселење народа у Русију. Али, одговора ни с које стране није било.

Како је несташица муниције онемогућавала сваки даљи отпор, Карађорђе се решио да се понова обрати Аустрији. Пошто је генерал Сигентал одбио ранију понуду да заузме српске градове, он му је, 11 септембра, послао свога секретара, Јевтића да га замоли да навалу Турака на Србију заустави или да бар дозволи Србима да се са својим породицама склоне на аустриско: земљиште и да турској војсци не дадне никакве помоћи, чак ни у храни. У исто време наредио му је да га пита да ли би Срби, у случају ако буду успели да се преко зиме одрже у својим градовима, могли идуће године рачунати на његову потпору. Аустриски генерал је одговорио да само Срби непосредним споразумом с великим везиром могу учинити крај тој ситуацији, али да ће српске породице наћи гостопримства на аустриском земљишту, где ће им и храна бити осигурана.

Неповерење које су Срби показали према Аустрији у току 1810 г. и готовост с којом су тада примили Русе у градове, нису били још заборављени у Бечу. Услед тога аустриска је влада потпуно одобрила одговор који је дао генерал Сигентал. Она би била још задовољнија да је томе додао још и то да су Срби, пошто раније нису сматрали за добро да се користе пријатељским посредовањем Аустрије у Цариграду, сами одговорни за њихов тадашњи положај.1)

У таквим приликама Карађорђе је, по савету Недобе, затражио од великог везира примирје од шест недеља, да би поплашеном становништву могао дати могућности да се склони у Аустрију.2) Како одговор од Куршид паше није долазио, Карађорђе је отишао на Мораву. Тада је тек увидео да је и сувише доцкан за преговоре. Турци су држали у рукама целу десну обалу Мораве и имали су само да сачекају да вода опадне па да могу прећи на леву обалу и поћи на Смедерево и на Београд.

Велики је страх био завладао целом земљом: из свих крајева Србије дуж Саве и Дунава, становништво је бежало на аустриску страну.

Карађорђе је тада упутио српским старешинама наредбу да покрет за исељавање зауставе: „Ни с друге стране — писао им је он — нема спаса, јер Немци (Аустријанци) шаљу у рат против Француза све оне који пређу.“ 3)

Чланови Савета сазвани су на седницу. Хитна писма била су стигла са западне границе: старешине су тражиле помоћи. У исто време сазнало се да су Турци почели прелазити Мораву и да иду ка Београду. |

Немајући војске да заустави напредовање Турака, нити довољно војника да би се бар могао затворити у београдски

Т) Худелист Врховном Савету, 25 септембра 1813. (Веег. Исто. 258).

_ 2) Карађорђе великом везиру, без датума. (Гласник 'Друштва Србске Словесности. ТУ. 169.)

3) Карађорђе Павлу Поповићу, 30 септембра 1813. (Исто, ТУ. 160),