Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХУП 209.

избеглих српских старешина. Приликом поделе плена међуњима је дошло до битке, у којој је пало око 300 људи. 7

У исто време јачи одреди Турака послати су били у Тополу, да потраже Карађорђа (!), у Ваљево, у Крагујевац и у Пожаревац. Изгледа да је тада војницима било одобрено да, у току првих 12 дана, могу мушкарце изнад 15 година убијати а жене и децу робити. Те су чете с разних страна почеле доводити жене и децу и Београд је био пун робља које су Турци продавали.) Само на дан 17 октобра доведено је било, на продају, 1,800 српских жена и српске деце.2)

Испред ове дивљачке бујице народ се повукао у велике шуме, нарочито у Клештевицу и у рудничке планине, које нису биле приступачне турској војсци. Из збегова, које су тада основали, једни су покушавали да даду отпора Турцима а други су почели упућивати молбе аустријским пограничним официрима и турским пашама да се даљи покољ, робљење и паљевина обуставе.

У то доба Станоје Главаш је са знатним одредима оперисао у долини Колубаре а Хаџи Продан се са 2000 људи повукао у Мучањ и отуда правио испаде противу Турака. Осем тога било је српских чета у шумама поред цариградског пута, поред пута из из Новог Пазара за Ужице а нарочито у рудничким планинама. Те су чете задавале доста јада везиру, судећи по броју турских рањеника који су с разних страна доношени у Београд. Шта више имала су два положаја, на којима су се последњи остаци српске војске још држали. То су били Делиград и Топољак, којима су командовали војводе Вујица Вуличевић и Антоније Пљакић, зет Карађорђев.3) =

Међутим молбе, које су Срби дотле били послали, нису остале без утицаја. Босански везир, Али паша дао је, 19 октобра, опроштај раји ваљевске нахије-и-објавио-је да ће сваки Турчин бити кажњен, ако Србима у том крају, буде што на жао учинио. Велики везир, Куршид паша, који је наскоро затим стигао у Београд, учинио је још више. Сматрајући да земљу, која је била упропашћена и расељена, треба брзо умирити и уредити, он је настао да, пре свега, изабере погодно лице за везира Београдског Пашалука. На молбу Али паше, босанског везира предложио је за то место Сулејман пашу-„Скопљака“=). У исто време увео је турску управу од пре устанка. Издвојио је из дотадање Србије стари Београдски Пашалук а остале крајеве, које су Срби у току устанка били освојили, вратио је суседним пашулуцима којима су и раније припадали. У свима нахијама

= Те А. Ивић. Између првог и другог српског устанка. Загреб. 1917. 10—7

2) Генерал Сигентал Дворском Ратном Већу, 20 октобра 1813. (М. Гавриловић. Исто. 1. 45).

3) Сима Милутиновић — Историја Србије 1813—1815. Београд. 1888. 11. изд. 46.

%) Билтен из Босне, од 16 новембра 1813. (А М.И.Д. у Паризу. Извештаји из Босне. Кутија 111.). Надимак „Скопљак“ долази од места Скопље, које се налази на западној граници Херцеговине.