Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХУШ 225

ИТ.

сорист хришћана у Турској (Фебруар 1815). НЕ спех праке п Наса 1 СРЊАЕ ПАНК усњ (Ар 1815). Нова аудијенција српског депутата код цара Франца (20 маја 1815 г.). Његов бдлазак за српску границу (јуна 1815).

· Цар Александар није био неосетљив према несрећи Србије. Сећао се верности и оданости коју су му Срби стално од 1804 г. посведочавали, сећао се одредаба Букурешког Уговора које турска влада није хтела да изврши и обећања која су тако често давали Србима било он лично, било његови агенти да их Русија неће напустити. Огорчен ужасима које су Турци починили, у пркос уговору који је својом руком потписао, он је решио да интервенише и заинтересован, без сумње, од стране графа Каподистрије за његове сународнике, Грке одлучио је да грчко питање придружи српском питању и да предузме кораке у корист свих хришћана Турске Царевине. Овај је корак ускоро олакшан и радом самог конгреса. Забранивши трговину црним робљем, чланови конгреса показали су да им интереси човечанства и цивилизације у опште нису равнодушни. Цар Александар је налазио да је Источно Питање достојно да привуче пажњу конгреса. По његовом мишљењу, исте силе које су се сложиле да осуде трговину црним робљем, као несрећу која је већи сувише дуго „бацала у очајање Африку, понижавала Европу и ожалошБавала човечанство“, морају сматрати турска насиља над хришћанима, као исто тако одвратна и противна начелима човечности и општега морала. Из тих побуда руска је влада, половином Фебруара, поднела савезним силама једну ноту, којом им је скренула пажњу на страхоте које су турске власти починиле у Србији и нагласила потребу да им се једном за свагда учини крај. У „разматрањима“, која су била приложена тој ноти, царска влада грудила се да докаже не само право, него и обавезу свих хришванских и цивилизованих сила, без разлике, да стану на страну хришћанских поданика Турске. Та је обавеза, по њеном мишљењу потицала из прописа вере и хришћанског милосрђа и ослањала се на правне аргументе. Руски цар је природни заштитник православних хришћана под турском владом, као што су аустријски цар и француски краљ природни ораниоци католика на Истоку. Према томе цар Александар је обазезан вером и савешћу да брани Србе. „Заједничке побуде свих европских држава су -- речено је у ноти -- вера, глас природе, крик човечности. У Европи постоји један зборник људских права, који има силу закона за време мира као и за време рата. Та заштита политичког реда најдрагоценији је плод цивилизације. На основу тога, опште усвојенога права човек заробљен оружаном руком не остаје, за цео живот, својина свога победиоца; права освојења су смањена, државе једна другу поштују, свака неосновна и самовољна свирепост искључена је из међународних односа. На основу тога поштовања достојног зборника признат је исти закон за све људске расе. Позивајући се на оно што тај зборник

15