Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

РЛАВА ХХЛУ 299-

ском архиепископу да напише једно пастирско писмо свима. хришћанима у земљи, да их подсети на патње поднете 1813 год. да их позове да се чувају од побуњеника, ако би успели да пређу, да воле мир и да остану верни свом врховном кнезу,;!)

Али сутра дан му је стигла вест да су два кнеза Пожаревачке Нахије, Марко Абдула и Стеван Добрњац устали про.

птоза и тив њега и да имају намеру да побуне становништво и да отр-

гну нахију испод његове власти. И ако је био изненађен том. вешћу она га није збунила. Он је држао дасуту побуну потакле бивше српске старешине, Стојковић и Добрњац. Незнајући да ли су и они сами прешли преко Дунава, нашао је да му се најпре треба постарати да спречи београдског везира и његове Турке да се у то не мешају, пошто је, од одласка царског комесара, постао веома неповерљив према њима. Одмах је наредио кнезовима Смедеревске Нахије да сакуле људе и да поседну путеве који из побуњених нахија воде у Београд. Извештавајући пашу о том покрету молио га је да њему остави бригу да га умири. Он је поступао благо, спреман да употр-би силу, ако то буде потребно. Најпре се обратио побуњеним кнезовима и позвао их да се смире, објаснивши им какве тешке последице њихово држање може имати по срећу народа и по њих саме. Упутио је у истом духу и проглас осталим кнезовима и становништву побуњене нахије, позивајући их да умире побуњене вође и да их, ако не буду попустили, напусте. Додао је, на крају, да ће се према свима онима који не буду послушали његов савет, поступити као са побуњеницима.2) Ставио је у дужност своме брату Јеврему, проти Ненадовићу и Гаврилу Николајевићу, његовом секретару да оду на место побуне и да је милом или силом угуше.

Довољна су била два дана да се Милош увери да су његове мере биле више него довољне. Побуна кнезова није била озбиљно припремљена; велики део становништва Пожаревачке Нахије остао је потпуно стран покрету и побуњеници су имали мало оружја и муниције Чим су Милошеви изасланици стигли људи; који су били пошли за покретом, почели су да се враћају “својим кућама, тако да је, у току од неколико дана, цео свет напустио побуњене кнезове. Оставши с неколико људи према трупама које је Милош послао из других нахија и видевши да је све изгубљено, они су се повукли у гору. Један од њих, Стеван Добрњац успео је, 16 априла, да пређе преко границе и да се склони пајпре у Параћин а затим у Лесковац. Што се тиче кнеза Абдуле, он се, напуштен од свих својих присталица и оставши без намирница, предао 20 априла.5)

1) Београдски митрополит народу, 12 априла 1821. (Исто. 231-2). 2) Милош кнезовима и слановништву Пожаревачке Нахије, 11 априла 1821. (Исто. 439-40).

3) Исти Јовану и Јеврему Обреновићу, 17 и 21 априла 1821. (Исто. 461, 466).