Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХХХ 389

кнезу Милошу и затражили његову помоћ. Милош је ту молбу оберучке примио. Одмах је послао једног свог чиновника Хаки бегу, представнику муслиманске општине у Крушевцу да тражи да девојке врати њиховим породицама и да, у исто време, подстакне извесне људе да побуне сељаке и да отерају Турке из тих крајева. Како су Вренчевићи били сестрићи лесковачког паше, под чијом је влашћу био и Крушевац, Хаки Бег није смео ништа предузети против њих, него је тужбу послао самом паши. Тај одговор није задовољио кнеза. Услед тога он је одмах послао једног човека управнику Румелије, који се тада бавио у Битољу и замолио га је да одреди једног комесара који ће извидети сва насиља у поменутим крајевима и да изради да се ферман о читлук-сахибијама, који је издат за Јадар, Рађевину и Стари Влах, примени и на Крушевачку Нахију.)

Међутим српски сељациу Жупи побунили су себили већ почетком Децембра, а убрзо за тим и сељаци из параћинског, ражањског и алексиначког краја. Тамошњи Турци склонили су се у Крушевац и у Алексинац а неки су побегли чак у Ниш и у Лесковац. Побуњеници су тражили помоћ од кнеза. Ситуација је била веома незгодна, али Милош је обазриво поступио. Упутио је прокламацију тамошњим сгљацима. Признавао је да су њихове патње велике и да им треба учинити крај, али им је саветовао да оставе оружје, да се врате кућама и да Турке не дирају, него да се жале вишој власти, обећавајући им да ће се и он за њих заузети“) Али он им је, у исто време, потајно поставио судије и капетан а јавно им препоручио да старешине, које су сами, тобож, изабрали, слушају и да одрже ред и мир. Осем тога писао је депутатима у Цариград, представио им опасност положаја и наредио им да траже интервенцију руског посланика. С друге стране наредио једа се приберу све народне тужбе о насиљима која су Турци извршили у тим крајевима а тако исто и податке о самој отмици Вренчевића.

1) Кнез Милош депутатима, 11 децембра 1832. (Исто. 422). 2) Исти народу побуњених крајева, 20 децембра 1832. (Исто. 424).

Ло