Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА [У | 43

било је решено на седници од 29 априла. Алекса Лазаревић; 74) |прота београдске нахије и Стеван Живковић, главни лиферант арт устаника, изабрани су за депутате. Састављена је молба сул- 12 тану, сасвим друкчије од услова које су српски делегати подно

сили конференцији у Земуну (1804) и који су доцније били послати

у Цариград. Пошто су претходно изјавили султану да су вазда |

били и да му остају верни поданици и да су се побунили само против његових одметника, устаници су га молили да им, ради повраћаја мира и реда, допусти: 1) да сами себи бирају старешине, који ће, под заштитом султановом, Удрављати на 4 Бодом, „по примеру других потчињених и данак плаћајућих || области“; 2) да народне старешине, с изабраним председником || из њихове средине, уредно скупљају одређени данак, који може || бити и повећан, и да га тачно предају "султану. преко једног свог || човека, који ће стално становати у Цариграду и 3) да сви Турци, | војни чиновници на свагда напусте земљу. У накнаду за то. > они су обећали да ће земљу, границе и градове бранити од свих | спољних напада и унутрашњих метежа, да ће ратовати на непо- | корне бунтовнике против султана у суседним областима и да ће добре и мирне Турке, трговце и занатлије, који међу Србима | живе, као своју браћу чувати и од сваког бранити.“1) Уз ту молбу устаници су приложили и рачуне њихових потраживања |

од турске владе, за трошкове које су поднели у борби против: дахија. Е

У току саветовања устаницима су били стигли изасланици кнезова влашког и-молдавског. Они су дошли да посредују код 5

Срба да се више не туку, да не би на себе навукли освету турске владе. Како су депутати, изабрани за Цариград, имали да иду до Букурешта с тим изасланицима и како устаници у њима нису имали поверења, решено је да се наџише још једна молба. Том молбом устаници су потсетили султана на изванредне трошкове, које су били принуђени да поднесу од почетка нереда и на немогућност у којој су се налазили да обрађују земљу у току три године и изјавили су да, услед осирбмашења становништва, нису у стању издржавати везира у Београду. Затим су тражили: Ку да се пошаље у Београд један мохазил (виши финансиски чиновник) на место везира (војног управника); 2) да се Србима допусти да изаберу 12 кнезова, једног за сваку нахију и једног врховног кнеза, који би добили царске берате; да врховни кнез станује у Београду и да служи као посредник између народа и мохазила, представника султанова 3) да, у случају смрти врховног или кога нахиског кнеза, народ буде слободан да их замени другим лицима по своме избору 4) да сума данка, коју народи ати султану и Турцима буде утврђена, да се не може мењати и да се предаје непосредно султану, који ће сам исплаВИ ПИЕНАЛИНЕ Па РИТА ТЕ коте бј више излазили у

села и не би могли изазивати нереде 5) да све порезе и прирезе

|) Молба устаника султану, од 13 маја 1805). (М. Вукићевић — КараЂорђе. 11 240—242.)