Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА 1У 51

Апи, ве:ги које су стизале с границе биле су све неповољније, Према њима турске трупе из Софије, Скадра и Травника имале су ускоро да се крену против Срба. Устаници су добро осећали да неће бити кадри да се одупру толикој царској војеци. (У том срраховању сазвана је скупштина старсшина у. Смедеревеј Ту је, цо савету кнеза Ипсилантија, исписана нова, молба с52 - м су устаници уверавали султана да суму остали верни поданици и да су се дигли само против одметника и разбојника у намери да царску власт у пашалуку поврате. О6јаснили су му да су Хафис пашу хтели лепо дочекати, али да је он својој војсци придружио њихове непријатеље, избегле из пашалука и да је пошао на њих с претњом да им се свети и да су, услед тога, морали да му се одупру. Уверавајући понова султана о својој верности устаници су га молили да усвоји њихове раније молбе и да им ферманом утврди „трајан мир и грађанску срећу“, и да околним пашама забрани да их нападају) Ова молба послата је руском посланику у Цариграду да је достави султану и да се заузме код турске владе да не шаље војску против њих него да им одобри повластице, које су тражили молбом од 13 маја 180фЕ. У исто време написане су и молбе цару аустријском, надвојводи,“ палатину угарском и руском цару. Устаници су молили аустријског цара да се за њих заузме код султана а надвојводу да им да оружја и муниције. Рускога цара известили су о опасности која им прети од турске војске из Босне и из Бугарске и молили су га да их сачува од потпуне погибије)

Пред опасношћу од турских припрема устаници су пожурили да се користе зимом и да заузму најважније положаје, који су господарили улазом у Београдски Пашалук, нарочито Делиград на Морави и Пореч на Дунаву. Позвали Ре одрасте људе: под заставу а почели су, у већем броју, да им пристижу и избеглице из Турске и Влашке, који су желели да се туку противу Турака. Тај притицај бораца из суседних покрајина био је велика добит за устанике, али њима је требало дати оружја и трошка а у томе су и сами устаници, оскудевали.3)

Међутим, Шашит паша из Лесковца, који је сматран као српски пријатељ, препоручио је устаницима, без сумње по наредби из Цариграда, да султану једном новом молбом, изложе своје жеље. Они су.и тај савет послушали и замолили су султана, 5 јануара 1806, да им једним ферманом потврди повластице за које су га преко својих депутата молили и да тај ферман повери једном мохазилу, који би дошао у пашалук с неколико служитеља, али без војске, примао данак и био сведок да они сваку царску заповест тачно извршују. Та-молба послата је самом Шашит паши да је он достави султану. Том приликом

1) Молба устаника султану, од 11 ој 1805 (М. Вукићевић

Исто. 11. 305—307). 2) Исто. 303, 308—309. = Сели |. миса 5) Писмо Ст. Живковића П. Чардаклићи и А. ревићу од 17 децембра 1805 (М. Вукићевић. Исто 309). ~е пл] |] пи “2 - . -> соба (>. 4»