Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

Поов а придодат им је биб и Милош У

ГЛАВА 1У 53

Русије, Аустрије и Турске“ и молили су га да им таквог човека пошаље у ту комисију.1) |

Како је устаницима било преко потребно оружје и муниција, скупштина је, по наговору извесних Срба из Угарске,

одлучила да се пошаље једна депутација - Беч. За чланове те депутације одређени су прота Матија Ненадовић и Божа 4

Мило ошевић из Земуна.

довићу и Грујовићу предате су молбе и за аустриског и за руског цара и наређено им је да, по свршеном послу у Бечу, иду у Петроград. Почетком Фебруара депутати су већ били кренули на пут. -

ЈУ.

Српска депутација у Бечу (Фебруар21806). Положај Аустрије после Пожунског Уговора. Молба турске владе Аустрији за посредовање. Мишљење графа Стадиона. Пријам српских депутата код барона Валенб. Повратак депутације из Беча. Кораци Аустрије у Цариграду (Март 1806).

Српски делегати стигли су у Беч око половине Фебруара.

Аустрија се тада налазила у врло незгодном положају. Српско питање дирало је у њене битне интересе. Огњиште устанка било је у непосредној близини њених граница и знатно је штетило њену трговину с Турском. Осем тога готово цела Јужна Угарска била је насељена Србима и постојала је бојазан да покрет за народно ослобођење, који се већ две године ширио по Београдском Пашалуку, не пређе и преко њених граница. Она се, даље, као и Русија, плашила да се Наполеон, под каквим било изговором, не умеша у балканске ствара и да не изазове још теже заплете. Та бојазан, коју је још више повећао њен несрећни рат против Француске била је најјача у тренутку кад је француска војска, према Пожунском Уговору, била заузела Далмацију. Све моћнији, Наполеон је постао непосредни сусед Турске и у неку руку, балкански владар.

Аустрији је, дакле, било у интересу да престану нереди у Београдском Пашалуку, али то није било лако постићи. Она је била и сувише исцрпена последњим ратом, да би смела рисковати да западне у какав нови заплет.

Међутим, турска влада је, крајем 1805 г., замолила аустриски двор да поради на умирењу Београдског Пашалука. Цар је то питање дао на мишљење својој влади, почетком Фебруара 1806. И ако је продужење нереда у близини јужних граница било штетно по Аустрију, бечка влада је налазила да се у њих не треба мешати. Она је сматрала да се, после онога што је Реис-Ефендија раније рекао аустриском посланику у Цариграду, не може очекивати никакав успех од једног таквог корака. „Јер, писао је граф Стадион цару, како би један прост позив Србима да распусте војску и положе оружје, без икакве друге утехе осим помиловања, могао имати успеха код људи, који су с оружјем у руци стекли право да равноправно преговарају с

ђ) М. Вукићевић — Исто. 315—136.

пера У