Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

28 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

потисне у Азију. Ако Срби добију независност ко може посумњати да Мореја и све друге покрајине, у којима живи велики број православних хришћана, неће тежити истом циљу2 А шта ће тада бити са Турском Царевином> Влашка и Молдавија су дале један и сувише кобан пример. Руси тамо командују као господари. Међутим турска влада треба њима сама да управља и те покрајине представљају један важан део Турске Царевине. Кад би се Срби обратили Његовом Величанству, француском цару он би им казао: положите, оружје, смирите се, издајте старешине које су вас завеле; само под тим условима можете добити милост. Али Русија не може тако говорити; она хоће у Турској нереде и уунутарње ратове. Нека Ваша Екселенција упореди погледе две силе и нека их изложи својој влади. Француски цар изјавио је да „он жели моћ и славу турске владе и целокуп- | ност њених поседа. Он је готов да је заштити; он ће њене непријатеље сматрати као своје и све што ће испуњавати жеље турске владе одговараће његовим жељама“.!)

Француски отправник послова у Цариграду извештен је истог дана о садржини ове ноте и добио је налог да у ноту, коју је он имао да поднесе турској влади, унесе и све потребне примедбе, али тако да се не могне сазнати да му је тајно био саопштен садржај руске ноте, од 31 марта. У Паризу су сматрали да то не треба ничим одати „како би саопштења те врсте и у будуће могао добивати“.2)

Да би ту политику могли подржати код султана потребно је било, и поред све окретности отправника послова, да у Цариграду буде нови амбасадор. Генерал Себастијани добио је наредбу да се пожури с припремама и да што брже стигне на своје место. Упуства, која су била одавно спремљена, већ су му била предата. Француска влада дала му је у кратко важнија обавештења о српском устанку: препоручено му је да поради да тај устанак буде угушен и да се, поред сиде која може бити употребљена ради повратка реда, предузму и мудре мере за организацију, која тај ред једино може одржати . Представљено му је да је жеља Русије „да Београдски Пашалук изједначи с Влашком и Молдавијом“. Из страха да тај пашалук не дође у зависност од Русије, стављено му је у дужност да се томе успротиви и да препоручи систем који је већ био примењен у Руменлији. Тамо су „хришћанска села имала старешине хришћане, у селима у којима су хришћани измешани са Турцима имали су по једнога старешину за сваку народност; сви су зависили од једног турског команданта, који је управљао у више срезова, али су сви команданти покрајина били потчињени једноме паши; правду је делио турски кадија а месне намете разрезивао је на становништво старешина њихове вере“. Таљеран је држао да би тај систем могао бити примењен у Београдском Пашалуку, „пошто се буде добило

ту Таљеран Мухиб Ефендији, 25 јуна 1806 (АМИД. у Паризу. Турска. Пол. Преписка св. 212, л. 53.). 7) Исти Рифену, 23 јуна 1806 (Исто. 56).