Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

П

лаца и дипломата на Бечком Конгресу, приликом којих наилази, овде на добре али неодлучне намере цара Александра, онде на равнодушност Енглеза, тамо, најпосле, на тајне савете цара Франца, док међутим Турци у Србији пљачкају, силују, набијају на коље!... к |

Алиџ нећемо наводити из књиге да би је препоручили. Она ће свуда бити лепо примљена а, надамо се, нарочито у Француској. Наше интересовање за Јумсне Словене већ је давнашње, али ми понекад немамо. у њима поверења; бојимо се да не будемо преварени каквом романтичном обманом. Износећи нам истину, која нема потребе да буде украшена, Г. Јакшић ће утврдити старе симпатије: нека би, у исто време, сликом извесних жудња улио онима који су ослобођени јуче, прекјуче ш који ће можда сутра бити ослобођени, ожељу за братску слогу!)

Мој колега п пријатељ Г. Гргур Јакшић тражи ми предговор за српско издање ове књиге, коју треба да представим српским читаоцима, као што сам је раније представио француским, онда кад је она била само докторска расправа па Сорбони.

Има једна хвала коју могу одмах одати његовом делу а та је да је оно било за Французе полазна тачка новога духа. Ваља признати да Србија, почетком овога века, није код нас ужсивала добар глас; писци познати и сматрани за надлемене прорицали су јој најзлокобнију судбину. За борбу против те струје потребна су била нова обавештења, озбиљне књиге. Рад Г. јакшића дошао је баш на време да нас с толико исто знања, с колико и непристрасности обавести о пзванредним тешкоћама које су Срби имали да савладају да би повратили у живот своју државу. Та обавештења дала су нам могућности да схватимо тешкоће које су их пратиле у току целога века и које су трајале још у тренутку кад је Г. Јакишћ писао. Ми. смо, дакле, добили 0 Србији друкчије мшшљење од онога које нам је наметала хроника владе последња две Обреновића. Од тога је мишљења Србија извукла извесну корист ш могло би се готово репи да дело које га је припремило заслузкује једно место ш у историји и у асторпографији српској. А

Од тада је протекло двадесет година а дело није штампано на српском за широку публику. То је дошло, можда, услед ратова и услед нових радова, о којима је Г. Јакшић морао водити рачуна. Ти радови нису, у ствари, изменили ништа што је било битно у његовом предмету — дипломатски односи између Срба и Великих Сила — али документи које су у архивама руским, аустришским ш српским нашли Вукићевић, Г авриловић и Ивић, после објаве његове књиге, дали су му могућности да многе појединости потпуније објасни. Он, до душе, није рекад све његова би књига постала нечитка — али не верујем да му п нај-

1) Овај предговор написан је 1907., за француско издање ове књиге,