Езопове и прочихъ разнихъ баснотворцевъ, съ различни езика на славеносербски езикъ преведене, садъ први редъ съ наравоучителними полезними изяснѣніами и наставлѣніами издате и сербскои юности посвећене Басне

вомЂ убїень буде, запитага нѣговь любили Кришонь како, и гди жели дагапогребу? Тадасе онь окрене къ прочима кои ту бїяху, и рече: Како худо мой Кришонь о мени умствуе! Мислеѣи да почемЪ я отровь изпїемЪ, и осшане овО тѣло шу пружено и бездушно, даћу и тада я овай исши бипіи, кои садЪ свама беседимЪ. НеЬе већь оно, Кркшоне мой! Сократъ бшпи! По само алина нѣгова излишня, и ни нацїо непотребна; закопай з. гди оћешь и предай землю земли , закопана само дубоко у землю да тамо изтруне, и да воздухъ смрадомЪ своимЪ не труе. Сократа ши -уколати иеѣешь! Простите, [самЬ у себи погледавши къ небу мислећи речемЪ] О вн моему срцу свете, божестгеие и сладке душеї Простите слабость и неразуміе мое! Заіцо васЪ шцемЪ я у земли знаюћи да су лраведне душе. у рухама сГохїнма'і Едва принудимъ чєстнога Свегценика радула да узме неку багателу одЪ мене за споменуши и на служби. Я би ни и безъ тога споменуо, рече ми добри СшшеникЪ, али да богЪ да, да и моя душа буде глису нїове. ПреноћимЪ у дому уяка мои Павла и Ъ.уке и сутра дань поћемЪ къ Яакову. Любими другЪ мой ! Ясе небй усудїо комЪ другомЪ, кромѣ шеби овако дугачко писати писмо. Нѣжность твоя къ мени позната ми з , и увѣренъ самЪ даћешь ти башъ тако радо обо читали, какоз тнаиЪ радо написано. А уздамЪ се да се не варамЪ, мислећи да и други ко, салю нека предсшави єеби свое родителѣ, пакЪ онда читаюћи ого, неће за безместно судити іцо яовако мислимЪ, чувствуемъ и пишеиЪ, о оной кояз после бога творца моега, светѣйша честнѣйша ж сладчамша души и срцу моему. У КенигсЪбергу Сепш. ц. 1788.