Економист

уговорне стране виндицирале су себи право, да могу заводити увозне и извозне забране; 2) укинуте су уговорне тарифе, т.ј. уговорне стране имају одрешене руке, да, по потреби и по свом нахођењу, могу повећати све па и уговором везане царинске ставове; 3) сужено је тумачење клаузуле највећег повлашћења, јер се на основу ње не могу рекламирати повластице из контингентних уговора; и 4) укинуте су одредбе о етаблисману, будући да све државе стоје данас на гледишту, да то питање има да испадне из трговинских уговора ин да пређе у конзуларне конвенције.

Напоменућемо још само толико, да су првих година после рата ова сужавања постојала свуда, и као таква и свуда примана без протеста; у последње време неке државе напуштају горња ограничења, и у вези с тим улажу овда-онда протест код држава које их још практикују.

|

Са уласком у рат престали су важити трговински уговори, које је Краљевина Србија закључила раније са непријатељским државама, тако да је наша Краљевина имала, по свршетку рата, неуговорно стање са поменутим државама.

Ово неуговорно стање осећало се доста непријатно и у нашим предратним областима, — будући да су наше трговинске везе са државама Централне Европе биле од увек врло јаке; али се оно осећало далеко непријатније у нашим новим областима, које су пре и за време рата биле и у политичкој и у економској заједници са Аустро-Угарском.

Под притиском ове економске потребе ставља се на дневни ред питање о обнављању трговинских односа са државама Централне Европе и то је обнављање извршено путем компензационих и контингентних уговора, закључених у току 1919 год. са Аустријом и Чехо-Словачком, и путем обичних уговора са највећим повлашћењем, закључених нешто доцније (1922 и 1923.) са првим двема и још са Пољском и Немачком.

Ови после-ратни уговори разликују се у много којечему од предратних трговинских уговора, и као такви заслужују, да се на њиховом циљу и садржини мало задржимо.

Компензациони и контингентни уговори из 1919, године стоје под знаком „исхране и обнове“. (Они имају за циљ, да