Економист

подела терета може се вршити на један апстрактан начин тако да се неће правити разлика између појединаца без обзира на конкретне ситуације, али она се може вршити и с обзиром на конкретне ситуације. И овај други начин је целисходнији и правичнији; јер, пре но што се узме једно апстрактно мерило, потребно је да се претходно утврди да можда није право да извесни појединци, према својој ситуацији, треба да подносе "терете. Али, кад се једном дође до тога и утврди јавна дужност једног послодавца, онда се не види зашто се. не би потражио и један доказ директно на основу правног односа послодавца и радника, у место да сеу дужности послодавца гледа јавноправна дужност, истина заснована такођеи с обзиром на конкретне односе послодавца и радника, да се гледа једна дужност директно заснована на томе односу. У томе циљу може да послужи начело одговорности за ризик. По овом начелу одговорност се ставља на терет послодавца, пошто он вуче главну корист од предузећа, одн. пошто предузеће функционише у његову корист. Истина, радник такође добија, али оно што добија то није ништа према ономе што добија послодавац материално (економски). Али, на страну то, радник јеу ствари у опасности да изгуби живот или буде осакаћен и да према томе изгуби више него капиталиста који може (по правилу) да изгуби своје имање или да буде оштећен у опште. И онда, кад се фактички деси један несрећан случај, имамо такву ситуацију да је један дао свој живот или део свога тела а други своје имање или само капитал и то, нормално, само делимично. У таквој ситуацији има да се ствар реши у корист првога, радника, тако да послодавац има дужности да раднику да извесну накнаду штете. То наравно претпоставља да

се вредност човека или бар опстанак његов стави изнад богаства.

Разуме се, оваква одговорност има граница у кривици радника: ако је радник крив, онда послодавац не може бити одговоран. Практично, овакво решење ће се извести у већој или мањој мери према томе, да ли ће се доказивање кривице радника ставити на терет послодавца или самог радника. Против тога да послодавац има да доказује кривицу радника наводи се да је то неправично, јер се може с обзиром на тешкоће доказивања, десити да послодавац одговара и онда кад је