Економист

ОДГОВОРНОСТ ПОСЛОДАВЦА РАДАМКУ У МЕСРЕЋНИЛ СЛУЧАЈЕВИМА

Одговорност послодавца раднику за повреде при несрећним случајевима је продукт новијег доба. Модерна законодавства су стала на гледишта, кад то питање регулишу као питање _ осигурања радника, да послодавац има да поднесе сам целокупно осигурање радника у таквим ситуацијама за разлику од осигурања друге врсте. (Основ за ово лежи у томе, што такво решење захтева начело одговорности за ризик, које је пре свега у модерно право продрло ту, а доцније се проширило и на друге ситуације.

У почетку ово питање се хтело да схвати искључиво као питање заштите радника, о којој има да се држава стара, и узело се да држава сама треба да даје у несрећним случајевима радницима извесну помоћ или накнаду.) Али одмах се увидело да је логичније да одговара сам послодавац, пошто је он заинтересован непосредно и више него држава која пре свега има да регулише односе међу појединцима. Ако друштво одн. држава треба да даје накнаду штете, она то треба зато само, што ће на тај начин извршити једнаку и правичну поделу ризика или штета међу појединцима. Али, како би у том случају држава имала да свали терете ове врсте на оне који могу да их поднесу, а не на све грађане, (т. ј. како је то правичније и можда једино правилно), онда је боље да их свали на оне који су директно 'заинтересовани предузећем, у коме се десио један несрећан случај, на саме послодавце) На име

') Такво гледиште је заступао Лабанд Le droit public de PP Empire АПетапа, +. ТУ, traduit irancais de С. бапаићоп е! Јадон. Рап5 1908, с!. 35-38. Такође Oro Majep (Oto Mayer, das preussische Verwaltungsrecht, Il, cr. 370).

У) Лабанд, ор. сен. [0ос. „Сам послодавац има дужности само преко Царства или држава, које немају никакве везе са приватним правом већ врше једну јавну административну функцију... То је јавни терет везан за експлоатацију индустрије „потчињене осигурању“ на начин пореза или јавне контрибуције..“ Рејмон Салеј (Каутопа 5ајеШе5) пак ту дужност власника обележава као законску (без сумње што се тиче немачког права). „Ми схватамо још мање да се обавеза која проистиче отуда сматра као уговорна обавеза, пошто је закон тај који је намеће, ни чак као обавезу деликатну, пошто је основана, не на презумцији погрешке већ на дужности осигурања. Ми сматрамо да јој тиме дајемо њен прави карактер законске обавезе; и тада ће закону припасти да утврди услове и случајеве примене.“ (Еде зиг la пеопе genćrale de I obligation d' aprćs le premier projet de Code civil pour IP Empire Allemand, troisiečme ćdition, Paris, 1914, cr. 156).