Економист

могуће и помислити, да је наш законодавац хтео да дозволи страним агентима да несметано продају по свима нашим селима робу својих страних фирми (јер за њих не постоји никакво ограничење ни у Закону о сеоским дућанима) а нашим трговцима, нашим грађанима то да забрани

Са оним другим ограничењем Закона о сеоским дућанима пак, ограничењем у погледу артикала који се на селу смеју продавати ствар је, по нашем мишљењу, потпуно јасна. У томе погледу постоји један пропис у Закону о радњама који је категоричан и прецизан. Чл. 23. алинеја прва гласи: „Сваки трговац може слободно држати и продавати све артикле како домаће тако и стране производње“. Док у погледу онога првога ограничења не постоји, као што рекосмо, у Закону о радњама ниједан изричан пропис, ово друго ограничење се ни у ком случају не може довести у склад са овим чл. 23. Јер „сваки трговац“ значи и сваки трговац на селу. Овом законском одредбом, према томе, неоспорно пре стаје важити ограничење Закона о сеоским дућанима у погледу артикала који се смеју у сеоским дућанима продавати или, другим речима, сеоских дућана нестаје и место њих у селима могу постојати све трговачке бранше исто као ин у |

варошима и варошицама сем старинарских радња, које у смислу чл. 26. Закона о радњама могу постојати једино у варошима, и сем неких специјалних радња предвиђених чл. 99. истога закона, за које се могу прописати нарочити услови, уколико нису већ и прописани (кафане, механе, апотеке, дрогерије и т. д.). Најпосле цитирана последња алинеја чл. 28. и овде је у прилог овом нашем становишту.

Према свему напред реченоме, наше је мишљење да је Закон о сеоским дућанима престао да важи ступањем на снагу Закона о радњама т. ј. !. јула 1911. год. У сваком случају пак његово ограничење у погледу артикала који се смеју продавати у трговачким радњама на селу укинуто је чланом. 23. алинеја прва Закона о радњама. Јиз.