Економист

лидарност и покажу свету, како су једино оне позвате за примање уштеда и унапређивање штедње у народу. Нарочито су талијанске штедионице искористиле лоша искуства улагача на штедњу код новчаних завода у Италији од којих су, у последње време, некоји својим стечајем проузроковали велике губитке штедицама, да докажу јавности, како могу улагачи једино код њих наћи потпуну сигурност и ликвидност својих уштеда. Депозитне банке, које су без двојбе важан фактор за сакупљање уштеда и промицање штедње нису уопште биле позвате на сарадњу у конгресу сем једино из земаља, где се услед помањкања нарочитих закона о штедионицама није могло наћи других репрезентаната штедње.

Саставу конгреса одговарају и резолуције, који је исти донео. Тако се у њима тражи, да се законским мерама задрже и ограначе назив „шшедионица, уложна књижица, уложак на штедњу“ искључиво за штедионице основане по нарочитим штедионичким законима или на такве, које држава нарочито за то одреди. Веома нерадо и без већег интереса били су саслушани реферати заступника штедионица из земаља, где је новац неочекиваном девалвацијом изгубио скоро потпуно своју вредност. Бадава су доказивали заступници немачких а аустријских штедионица да су исте дошле потпуном девалвацијом монете у веома критичан положај, јер је исчезнуо сваки смисао за штедњу у времену, кад је новац губио од дана на дан на својој вредности. Како је народ у тим кризама тражио од својих штедионица, вршење банкарских послова, да набавком вредносних папира, страних девиза и валута и уопште вредности са сталном подлогом парализује губитак својих уштеда, проузрокован девалвацијом новца. Поучан је био извештај истих делегата, како су штедионице све више и више биле проморане улазити у чисто банкарске послове, јер су баш штедионице већим делом ограничене територијално на мала подручја и стога позване, да раде на унапређивању и усавршавању економскога и привредног поредка истих тиме, да задовоље све њихове кредитне и банкарске потребе; иначе штедионице дају маха установљању филијала великих новчаних завода, који нису везани законским прописима у погледу свог круга рада и тиме губе своју клиентелу. У том су правцу нарочито аустријске штедионице успеле да постигну измене њиховог регулатива и само тако су биле у стању, да све до последње преболе новчану кризу и осигурају свој даљни опстанак. Ти реферати у неколико су уважени трећом тачком прве резолуције наиме: „Нека се штедионицама даде што већа слобода у погледу разборитог располагања и употребе примљених уштеда, с тим ограничењем, да је начин пласирања уштеда предвиђен и дозвољен по статутима или законом“. Исту сврху има и резолуција