Економист

192

дицу, да отежа конкуренцију нашој роба на пијацама трећих држава.

4. Посматран са гледишта Међународног Права уговор о јадранским тарифама завео је две новине, које су прилично карактеристичне, те као такве заслужују, да се на њима мало задржимо.

Прва се новина састоји у томе, што су — сауговорачи посве неједнаки у својим правама и обавезама: у место узајамних права и обавеза и за једну и за другу страну, овде су стипулирана само права у корист једног, а само обавезе на штету другог сауговарача. Краљевина Италија, као један сауговарач, обезбеђује уговором за свој извоз повластице (редукције) у транзиту кроз нашу територију, — али те повластице она добија бесплатно, т. ј. не даје нам за то никакав контра-уступак. Наша Краљевина, као други сауговарач, прима на се горњу обавезу, и не тражи од свога сауговарача никакав еквиваленат у правима.

Проучавајући међународну праксу у овом погледу, доћи ћемо до сазнања, да су уговори ове врсте, т. ј. са једностраним правима и обавезама, уобичајени само у односима између побеђеног и победиоца: уговори који следују једном оружаном сукобу садрже, по правилу, само права у корист државе победиоца, а само обавезе на штету побеђене државе.

Друга новина састоји се у томе, што изузетно од уобичајене праксе, по којој један уговор ствара права и обавезе само за сауговораче, овај уговор креира права одн. користи не само за сауговораче, већ и за неке треће државе, које нису учествовале у преговорима.

По чл. 1. уговора, наша Краљевина примила је обавезу: да ће дати железничке попусте за робу, која пореклом из трећих држава, иде у транзиту кроз нашу територију у Трст и Ријеку, — значи, дакле, да ћемо ми давати повластице Аустрији, Чехо-Словачкој, Немачкој и т. д. мада оне нису учествовале у преговорима, и мада нам оне не дају никакве контра-уступке за концесије добивене 'од нас.

Нису нам познати разлози који су налагали одступања од уобичајене праксе, али морамо изјавити, да се оба горе изнета одступања имају квалификовати као штетна по нас. Ми нисмо побеђена држава, па да морамо пристати на један