Економист

198

уговорни однос, који за нас ствара обавезе без права. Исто тако неумесно је, да у уговору са Италијом примамо неке обавезе према трећим државама, — ми те обавезе можемо примити само у преговорима с њима, па и тада само уз одговарајући еквиваленат у користима.

Ако сумирамо и упоредимо користи и штете одн. добре и рђаве стране уговора о јадранским тарифама, доћићемо до следећег закључка. Уговор је користан (одн. може бити користан) по фискалне железничке интересе, док је, у сваком другом погледу, по нас штетан.

Према оваком стању ствари човек би био склон, да, метнув на теразије добре и рђаве стране, огласи уговор у целини као штетан, — и таква оцена намеће нам питање: шта је дало повода да се, при оцени уговора, фискални железнички интереси претпоставе свима осталима, па да се, и поред свих рђавих страна, уговор закључи»

(Објашњење за овај поступак налазимо у извесним чињеницама, које су претходиле закључењу овога уговора, и које ћемо овде укратко изнети.

Непосредно пред преговоре (крајем 1923. или почетком 1924. године) наша железничка дирекција завела је знатно повећање подвозних ставова на железничкој прузи ШпиљеПостојна. Ово поскупљење подвоза имало је, сасвим природно, за последицу, да одврати транзит од наших пруга, и да га упути аустро-италијанском пругом преко Тарвиса. Штета одн. мањак у приходима који је услед тога наступио, процењен је, од меродавних чинилаца, на 8 милиона динара месечно.

За наше Министарство Саобраћаја, које се налази готово стално у новчаној кризи, овај губитак у приходима осетио се као тежак удар; и када је италијанска делегација поднела предлог конвенције о јадранским тарифама који је предлог обећавао да накнади губитак у железничким приходима, Министарство Саобраћаја ухватило се за ту летву спасења, не испитујући остале последице које одатле могу наступити.

Ово је објашњење али не и довољно оправдање за поступак Министарства Саобраћаја; овај поступак не може се правдати у толико мање, што се онај губитак могао накнадити и са много мање жртава.