Економист

234

Али 6. напомена тарифног броја 10 садржи једну одредбу која се у својој неправичности може такмичити са горепоменутим схватањем финансијских органа о вишку уплата акције преко номинале. Та напомена гласи: „Ако неко друштво добије допуштење да може свој рад наставити и после одређеног рока трајања, оно је дужно платити понова све таксе прописане овим тарифним бројем“, т. ј. таксе на акције.

Законодавац се, приликом доношења ове одредбе, руководио вероватно овим консидерацијама.

Такса на. акције јесте једна врста прометног пореза на те хартије од вредности. Из тога разлога и постоји разлика у таксирању између акције на име и акције на доносиоца (док прве плаћају 2'/, друге плаћају 470), јер се приликом сваког преноса акција на име наплаћује посебна такса, акције пак на доносиоца се преносе простом предајом из руке у руку, те не плаћају никакву таксу. Законодавац је према томе могао доћи на мисао да одреди рок трајања плаћене таксе: такса на промет акција важиће рецимо за време од 50 година. После тога рока плаћаће се нова такса. Таква одредба у закону била би логична и са те тачке гледишта неби јој се могло ништа пребацити. Међутим, законодавац је мислио да бе постићи исти резултат ако рок трајања таксе на акције веже за рок трајања друштва, као што се то види из цитиране напомене !. Бр. 10. Такво пак решење има три рђаве стране.

На првом месту, рок трајања акционарских друштава не одређује ниједан закон већ се то оставља правилима дру·штвеним, Према томе и имамо разних рокова почевши од 5 и 10 година па све до 100 година, а има их, и то велики број, која су основана на неограничен рок. Како у ограниченом броју случајева чланови друштва немају неког нарочитог интереса да ограничавају рок трајања друштва, они ће, да би избегли плаћање таксе из поменуте напомене, предвиђати у правилима неограничен рок трајања, и на тај начин фискус неће доћи до ове таксе.

То је прва рђава страна, али то важи само за будућност, т. ј. за она правила која су састављена имајући у виду ту одредбу закона о таксама. Међутим та се одредба свом те. жином своје неправилности сваљује на она друштва која су раније основана и која су у правилима већ предвидела какав рок. Али не кажемо тиме да је неправично да друштво, по истеку предвиђеног рока, плаћа понова таксе које је платило раније приликом оснивања, већ неправда лежи у томе, што то друштво мора да плаћа понова и оне таксе које је платило можда и пре најкраћег времена: Друштво је, на пример, повећало капитал 49. године од свога постанка, и платило таксу на акције издате у тој години, идуће године му истиче рок трајања, и оно ће морати да плати понова таксу на те исте акције!