Економист

236

у смислу чл. 81. истог закона и за који је утврђено да још постоји, не поднесе пријава за наступајући порески период, већ за тај објекат пореско оделење састави посебан реферат, па овај са ранијом пријавом упути пореском одбору на оцену. Другим речима, пореско оделење не може у своме реферату да измени природу тога објекта и пријави га као нов, већ га мора пријавити онако како је раније био порезиван, ако хоће да за тај разрез пореза веже лишење права жалбе према дотичном пореском обвезнику. У противном, ако је оно у своме реферату изменило природу пореског објекта и обвезника задужило порезом на тако измењен објекат, онда је Министар и без обзира на чл. 85. зак. о непосред. порезу, дужан упустити се у оцену главне ствари и овакав разрез пореза поништити, пошто му у основи није било места, и наредити да се дотични обвезник задужи порезом на онај објекат на који је и раније био задуживан“. Il.

Ф. 3. из Ђаче поднео је жалбу Државном Савету противу решења Министра Финансија од 23. фебруара 1921. год., Ц Бр. 81501, којим је оснажено решење Царинарнице у Сиригу Б. Бр. 577, од !. децембра 1920. године по делу увозног криумчарења једног шешира. Жалилац напомиње у жалби да је окриумчарену робу купио у граду Сегедину, и да је тај шешир купио за себе и сматра да он тиме није учинио никако дело због кога може бити кажњен по царинском за кону. Расматрајући овај случај по жалби, Државни (Савет је поништио напред поменуто решење Министра Финансија са следећих разлога:

„Решење не може остати у снази, јер дело није утврђено доказима у смислу Царинског кривичног поступка. Гако не постоји записник, који се према чл. 26. Царинског Кривичног поступка у сваком случају мора саставити, и који је. ако је уредан, по чл. 53. истога поступка пуноважан доказ о кривици. Стога не може да опстане разлог жалбеног ре шења „што окривљени ничим не побија факта изнета у записнику“, јер акт полициског комесара у Новом Сегедину Бр. 537, од 29. новембра 1920. године, Царинском одељку у Новом Сегедину, није записник у смислу чл. 26. Царинског Кривичног поступка, а“ не износи никаква факта на основу којих би се могло константовати дело криумчарења, него само констатује да је жалилац ухваћен са спорном робом, не наводећи околности под којима је то извршено.

Ни истрагом није прибављен никакав пуноважан доказ, јер хватач није саслушан противно чл. 29. и 30 Царинског Кривичног Поступка, а испит окривљеног вршен је без присуствовања два грађанина, што је противно изричном закону чл. 29. Царинског Кривичног Поступка.“