Економист

a 295

управљену против министра за личну погрешку. Проф. Бертелеми на то примећује да је то могуће заиста, али да се то тврђење не може заснивати на никаквом документу јуриспруденције, и наводи случај са Милераном, који нити потврђује нити пориче горње мишљење. Па ипак додаје: „У пракси, тужити једног министра на власти за погрешку учињену у служби јесте и остаће увек једно смело предузеће“.')

У Енглеској пак за стотину и више последњих година било је свега два !треасћетепЊа: оптужба Варен Хастинга (Warren Hastings) y 1788, и Лорда Мелвила (Кога МејуШе) у 1809. То се често објашњава тиме да је то политичка одговорност истиснула кривичну као непотребну, као превентивна (пошто политичка значи сталну и бурну контролу над радом министара, и док су ствариу току репресивну“). Али питање је велико ипак да нису по среди дубљи разлози да је таква одговорност у опште илузорна и да зависи од тога чија ће и каква ће бити већина. Не дискутујући ово питање, рећићемо само толико да се оно своди на то, да се у начелу одговорност министара изједначи са одговорношћу других државних органа, али да се нађу средства против злоупотреба од злонамерних или сувишних оптужаба, цивилну свакако ваља еманциповати како смо то и показали.

ЧЛАНЦИ

Пољопривредна индустрија.

Пољопривредна индустрија је прерађивање пољопривредних сировина, при чему отпатци имају се безусловно вратити пољопривреди. Са пољопривредне тачке гледишта је ово вра-

ћање у већини случајева много важније него ли само прерађивање. -

1), Berthćlemy, op. cit., cr. 71. 2) Esmein, op. cit., cr. 107,