Економист

991

не зна колико је потраживање сировине на тржишту. То је остављено на вољу фабрике. Ово је на први поглед по све логично и јасно. Логично је и јасно са гледишта продукције и трговине. Али ово питање добије другачи изглед са гледишта народне привреде, са гледишта државе, државних и народних финансија, са гледишта годишњег биланса. Фабрике шећера су у неку руку у монополисаном положају према сировини. Они су једини купци. Њихове калкулације их нагоне, да се у том монополисаном положају ангажују само онолико, колико је то -највише потребно, па да дођу до највиших зарада. На то им иду и многе околности на руку. Доста је само да напоменемо заштитну царину. Али државни и народни интерес тражи, а нарочито код нас, да њене фабрике раде пуном снагом, не губећи у укупности ништа од својих зарада у упоређењу са зарадама при мањем ангажовању. То има пуног и смисла и оправдања. Али за сада не постоји ништа, што би дало повода да тако и буде. Остављено је доброј вољи, која на тржишту репе мора изгубити свој значај, како за произвођача сировине, тако и њеног купца. „Купац је потраживсч. Његово је потраживање неодређено. Он може потраживати да задовољи свој пун капацитет али само -/,, -/. итд. према својим калкулацијама. Само због тога је и могло доћи до тога, да купац на тржишту шећерне репе понуди у овој години 25,95 дин. по товару репе. Док је у прошлој години плаћао и преко 30 дин. Ми не можемо да схватимо нашу шећерну индустрију и њену улогу другаче, него онако, каква треба да је Ми не можемо акцептовати гледиште, да је то једно обично шпекулативно предузеће каои свако друго. Али ми стичемо мишљење према многим знацима баш као даби требала само то да буде. Нема оправдања овако понуђеној ниској цени. У томе се огледа већ нешто. Фабрике имају данас толико шећера, да са још неком незнатном количином у овој години имају да задовоље домаћу потрошњу. За сировину се могу побринути како знају и умеју одбацујући своје најбоље произвођаче или их и придобијајући овим или оним путем. У колико ово све има оправдања нема разлога расправљању. Оно је јасно по себи. Али из овога излази, да фабрике још немају озбиљну намеру на експорт. И ту, са те тачке гледишта оне би остале у једној неактивној пози-