Економист

749

се сам факт економске кризе сматра као довољан доказ неспособности за самосталан економски живот.

Није ни потребно нагласити, да оваква (недоказана) тврђења не вреде много: Аустрија се налази у економској кризи, која је, више или мање слична кризи у којој се налазе и многе друге европске државе. Из тога факта, дакле, не може се, ни за њу, као ни за оне друге државе, изводити закључак о неспособности. А ако је она збиља неспособна за самосталан економски живот — што ми нећемо ни тврдити ни негирати онда се, пре свих предлога, овако тврђење има и доказати.

Референти су предложили склапање царинске уније између наследних држава и Аустрије као средство да се ова последња оспособи за живот, али се нису ни једног момента запитали: да ли је тај предлог изводљивг

Царинске уније долазе у ред врло добро познатих установа. Оне имају историју од пуних 100. година: и то стогодишње искуство даје нам многе драгоцене поуке у том питању. Једна од тих поука гласи: повољно поље за стварање царинске уније има се само онде, где су у питању државе, које намеравају (или се бар мире с тим) да створе међусобом раније или доцније, и једну интимну политичку заједницу, — тако да је царинска унија у самој ствари претеча те политичке заједнице.

Посматрајући цело питаље са овог гледишта, може се, без резерве, тврдити, да је предлог о царинској унији између Аустрије и наследних држава потпуно неостварљив: — јер нема ни једне наследне државе, која би намеравала, одн. која би се хтела помирити с тим, да ствара ма какву политичку заједницу са Аустријем.

ислимо да се нећемо преварити кад кажемо, да су и аустријски и званични и привредни кругови били потпуно Свесни онога отпора, на који ће њихов предлог наићи у наследним државама; и то је свакако разлог који их је одлучио, да решење овога питања (заједно са извођењем решења) повере Лиги Народа, односно покушаја, да то обележе као једну дужност Лиге Народа.

Овај последњи предлог је и сувише неозбиљан, да би било потребно о њему опширно говорити. Лига Народа је позвана да интервенише у извесне односе између појединих држава; али да би та интервенција имала успеха, она се мора ограничити само на такве односе, за које се, према даљним приликама, интервенција може квалификовати као потребна и умесна. Овде је, као што смо видели, по среди питање: да ли ће две и више држава закључити међу собом економску и политичку заједницу; а код таквих питања свака суверена држава, која води довољно рачуна о свом угледу и достоЈанству, мора а рпоп одбити туђу интервенцију.