Економист

789

из једне комисије у другу; спречени да проуче претходно рад сваке комисије, они долазе, једва прелиставши раздељена документа, и дижу се, не правећи примедбе које би одвећ отскакале, Једна комисија, сазвана од једног министра, гомила седницу за седницом, и таман треба да сврши посао, кад дође други министар који има друге идеје и сазива другу комисију. И тако се оне умножавају, укрштају, сметају једна другој, рађају се и умиру и поново рађају, и т. д. А конац свега тога је да се напише један извештај на коме и остаје брига да се сам брани како уме — како се духовито изражава Шардон. Само јадна ствар може спасти од заборава рад ових комисија, то је хонорар које имају да приме чланови комисије. Све ове комисије, „готово увек некорисне, понекад су врло Опасне и заилазе у нормалну и нужну улогу Државног Савета“ (Шардон).

Отуда природан је закључак друштва реформатора које патетично узвикује: „Ево 50 год. како наше функције вегетирају, немајући шефове: њихови директори немају и не осећају никакав ауторитет својих одлука; министри, прави метеори, задовољавају се да дају десно и лево ударце пером чија се дејства најчешће поништавају. Да би изашли из нашег маразма, створити један административан ауторитет истовремено јак и одговоран, чини једну виталну потребу“.

Што се тиче чиновништва, и поред система конкурса у Француској и неких других ограда, ипак је једно страшно зло фаворизирање. Ови писци, сви редом, умеју да нам пластично прикажу систем фаворизирања и његове кобне последице по администрацију. Изгледа да се чиновници, све више, деле на две групе: једна је састављена од лица од вредности наскоро злоупотребљених и која ће, првом приликом, накнадити оно, што сматрају да је једна заблуда с њихове стране, управљајући се ка службама које им нуде приватна предузећа, где ће, у осталом, моћи да потврде и развију, поред боље награде, своју индивидуалност. Тако, држави остаје друга група чиновника, регрутованих најчешће по милости са спорним титулама, свесних у души како нису сигурни у послу и како нису способни да учине једно лично дело. Ти људи могу да постану главни директори, али они ће остати бојажљиве душе и по мало сервилне, Од њих сене може очекивати, у опште,

ЕКОНОМИСТ 52