Економист

страцији, једној и недељивој. Таква критика би могла у крајњем случају да се употреби против система концесија — који је, разуме се, нешто различито од техничке децентрализације. Јер у том случају може бити речи да ли је општи интерес обезбеђен у начелу, пошто једном јавном службом управљају приватни појединци, који раде у свом интересу. Ту може бити речи о начелном жртвовању општег интереса приватном или о „ексклузивизму“, што ћемо мало доцније видети.

Исто толико вреди критика да је техничка децентрализација у супротности са народном сувереношћу. Јер народ остаје суверен увек само кад парламент има суверену власт и, практично, кад државна администрација функционише у општем интересу. Данас је прошло време у науци, кад се могло доказивата да је народна сувереност у супротности са системом два дома или децентрализације. У ствари све те критике су израз цесарских и империалистичких концепција које сматрају за примарно у држави власти којима је стало до њеног концентрисања на једном месту.

Такође исто толико вреди и критика да је ограничавање министра само на контролу у супротности са парламентарним системом. Ова критика се не ставља толико у погледу ње колико у погледу односа техничких елемената према политичким и у, самој централној управи. Али и то је једна заблуда, јер за парламентаризам је битно, као што је то напред показано, да политички фактори, произашли у крајњој линији из народа, врше контролу над техничким. |

Али критика се не исцрпљује тиме већ иде и даље, и види у овим реформама још нешто страшније. На име, постоје критике које у њима, а на посе у активном учешћу чиновничких синдиката при вођењу послова и одлучивању о ка ријери својих чланова (чиновника), виде порицање самог начела власти и пут право у анархију и уништење друштва у опште. Тако на пр. познати француски правник Есмен. За другог једног правника пак, проф. Бертелемиа, техничка децентрализација и није никаква децентрализација, јер децентрализација се састоји у томе да се сами грађани придруже вођењу јавних функција, учињена у интересу грађана, докле стварање аутономних чиновничких синдиката, који би имала улогу управљања, има за циљ заштиту самих администратора. Бертелемн