Економист

200

или поверавајући им какву изванредну мисију. Позната је ствар како се у Немачкој влада умела да користи стручним знањем својих професора универзитета, где су, уосталом, универзитети, како је овде поменуто, тако организирани да су могли да релативно одлично напредују. Али и у Енглеској влада је у више маха умела да се послужи својим стручњацима. Тамо је за време рата сву политику ограничења у погледу исхране организирао један биолог, професор универзитета; један геолог, исто тако професор начинио је карту, петролеумских поља, које је Енглеска влада одлучила да монополише и успела да то изведе, у целом свету. Тврди се да се и Италија у том погледу на сличан начин понашала и понаша, као и Немачка и Енглеска (јер ми немамо у овом моменту никаквих ближих података о томе).

Много интересантније и важније за нас је оно, што се покушало у Белгији. Тамо се ишло још и даље него и у Француској. Један белгиски министар је ове идеје толико озбиљно схватио, да је покушао да изведе реформу своје административне гране у смислу ових идеја, и да су му се оне учиниле „плодним у резултатима (које су већ дале) ну надама“. То је г. Албер Девез (Абег! Пеџеге), министар Народне Одбране у Белгији који је 21 априла 1921 разделио у својој централној администрацији хиљаду примерака брошуре: „Доктрина административна која је била у ствари подешена за употребу у министарству књига Фејола: Администрација индустриска и општа, наређујући да се чиновници у своме раду има да управљају по њој и извештавајући скупштину о томе. Министар Девез имао је око себе једну изврсну околину и нарочито способног шефа кабинета пуковника Жирона (Опоп) (5сћаћ, горе цитирано дело, предговор Фејолов ст. 15—28). — Иначе, у једном општинском бироу бриселског предграђа била је уведена реформа у смислу индустриализације по принципу поделе рада у сам акт продукције који је био узгред поменут напред.

Но сем тога ми имамо да забележимо појаве каракте _ ристичне за научну ориентацију. Прво, треба да забележимо да је други међународни конгрес за побољшање администрације, неке од идеја реформатора у начелу и у извесној мери примио као оправдане, а да је послао за идући конгрес (који