Економист

201

има да се одржи у мају 1926) проблеме који чине баш суштину предлога за феформу о којима ће бити овде речи. Конгрес је на име, изразио жељу да се јавне власти у своме раду инспиришу искуством оправданим принципима, а нарочито оним који су дали доказа о својој ваљаности у приватним предузећима, и студије о административној реформи треба да почивају на срдачној кооперацији самих чиновника, специјалиста у питањима административног права и људи који имају искуства у организовању и управљању великим приватним предузећима. То чини, међутим, као што ћемо видети, један од предлога за реформу. То је предлог за индустриализацију државне администрације. — Конгрес је осим тога одлучио да се у програм идућег конгреса уврсте и ова питања: начин на основу којега је могућно обезбедити, у разним министарским департманима, јединство погледа и акција, потребних за остварење владиног програма; односи између административних департмана, корист од стављања на чело сваког департмана једне административне власти, која неће ангажовати министрову одговорност, и која ће се нарочито старати о организацији административног посла и о перманентним интересима администрације. То су међутим проблеми које расправљају и наши реформатори. (Подаци о конгресу у Лолицији, св. за јануар 1924.: други међународни конгрес за побољшање администрације, од А).

Друго, треба да забележимо да данас можемо да сретнемо и такву појаву да читаво једно друштво истакнутих научника и практичара стоји на гледишту таквих рефорама, као што је то оно у Француској, у самом почетку код литературе поменуто.').

1) У току зиме год. 1919—1920. се скупљало више дугогодишњих познаника и пријатеља да изуче заједно проблем административне реформе. У том друштву, потпуно слободном, јер није имало ни статута ни председника имали су удела Бруншвиг (Вгипзећујсо) проф, на Сорбони, члан Института; Анри Шардон (Непп Сћагдоп), државни саветник; Ајземан (Ејбетапп), Анри Лихтенберже (1лећ!епђегрег), професори Сорбоне; Жорж Боне (Воппеђ, Берто (Веићод), Гиј-Гран (Опу-Огапа), агрежен универзитета. Бернар Лаверњ (Вегпаг Тамегрпе) је имао дужност да спреми декларацију која ће резимирати њихове заједничке идеје, и он је у кратко редиговао гледиште које је било усвојено од свију, сва питања детаља и стил остављајући на страну, јер за њих носи сам одговорности. При крају у декларацији помиње да он објављује ову декларацију не уображавајући никако да ће она, смела по концепцијама да прође без многобројних примедаба.