Економист

229

Из дискусије која се водила у финансијском одбору и из измена и допуна које је он предложио, становиште финансијског одбора у погледу на нову царинску тарифу могло би се формулисати у следеће четири тачке (захтева):

1. Да се заведу високе (прохибитивне) царине на све оне артикле, који се код нас производе у довољној количини, — с мотивацијом „зашто увозити из Иностранства (и издавати новац) робу коју ми производимо и више но што нам је потребно 2“

2. Да се заведу врло високе царине за сву луксузну робу, — јер је ова непотребна, па ко жели да је троши, нека плати скупо. |

3. Да се снизе царине на робу која је потребна, а која се у земљи не производи, или производи али у недовољној количини, — ово у жељи да се сузбије скупоћа.

4. Да се ослободе од царине сва оруђа производње, у жељи да се смање продукциони трошкови код оних који та оруђа употребљују у свом раду.

Из захтева које смо горе изнели и из мотива којима су ти захтеви поткрепљени, долазимо врло лако до закључка, да финансијски одбор нема најтачније појмове о улози царинске тарифе и о утицају (ефекту) заштитних царина. Ако би наша царинска тарифа била ревидирана према горе изнетим захтевима, онда би смо ми добили једну посве рђаву царинску тарифу, на име: једну тарифу, у којој би била дата царинска заштита и оним гранама, које ту заштиту не шраже и не пошребују; другим опет привредним гранама дала би се царинска заштита или већа но што је потребна, или пак много мања, но што је довољно. Једном речју добила би се неумесна и рђаво одмерена царинска заштита, која би као таква била штетна и по народну привреду и по потрошаче.

Према оваком стању ствари изгледа нам, са чисто практичног гледишта, најцелисходније, да се за моменат ревизија царинске тарифе одложи. Нека се пројекат царинске тарифе, овакав какав је, узакони, и нека он послужи као основа за закључење трговинских уговора. У исто време пак нека се образује једна комисија, која ће са више стручности и са више студирања приступити ревизији ове тарифе.