Економист

: 983

изказат ће што мања, те да се не треба плаћати дивиденда на велике износе.

Овде изложени моменти предвладали су у Немачкој, Аустрији и Угарској, наиме у оним државама које су већ приступиле решавању тог проблема. Сад нам је да видимо, којих се је принципа држао наш законодавац и како он мисли да реши то питање наиме, да биланце опет доведе у нормалну жолотечину.

II.

Прва је замерка коју морамо учинити основи закона о валоризацији, да је преуска. У 5 1 говори се само о индустријалним предузећима, па према томе трговачка, те друга предузећа не могу се послужити благодатима овога закона. Стоји додуше да закон о валоризацији првенствено долази у обзир за индустријска предузећа, ну никако се не могу искључити „руга привредна подузећа која су исто тако имала знатне инвестиције које сада треба валоризацијом донети на данашњу вредност. Једно трговачко подузеће могло је подигнути велика складишта и уреде, па од куда да оно нема права да та складишта унесе у биланцу уз њихову данашњу вредност. Од куда долази да индустријална подузећа могу валоризирати не само своје творнице него и своје уредске просторије, те своје станбене зграде а да то није дозвољено и другим привредним друштвима обвезаним на јавно полагање рачуна.

Ми имамо разних зграда, у првом реду хотела које су власништво појединих дионичарских друштава па такве зграде У колико су подигнуте пре рата унесене су у биланцу уз данас немогућу цену. По овој законској основи те се зграде не би могле валоризирати премда је у оваквим случајевима више него јасно да се тек помоћу валоризације може саставити једна исправна биланца и одобравати дивиденда на коју би се плаћао један сношљиви порез,

По нашем мишљењу валоризација се не би смела ограничити само на индустријална подузећа него уопште на сва друштва обавезана на јавно полагање рачуна коју у својој биланци имају било коју позицију да валоризирају.

У 9 1 говори се о валоризацији инвестиција па нам изгледа да је и тај појам преузак и да га треба проширити. Под

- 19%