Економист

266

подизали одличне друмове. У старо-перзиском царству такви су се друмови протезали читавих 300 географских миља између Сардеса и Сузе, а Дарије Хистаспес већ је у 5. веку пре Христа туда основао био и пошту, дакле најстарију у свету. Занимљиво је. да су Феничани као окретни трговци чак у "туђим земљама о свом новцу дизали добре путове за лакши увоз свога еспапа; како је Курциус истраживао, чак иу самој "иначе врло напредној старој Грчкој.

Религија се чак и за добре путеве бринула, како би свет лакше посећивао оглашенг= свете храмове. Истина они су били уски, али тврди утреници, с усеченим браздама у камену за точкове, које наш народ зове коломије, вагаши или у Далмацији холошечине. Овакви усеци у стенама постојалису иу Јелади. Они би се у стени брзо разјели и проширили, да су точкови кроз њих клизили, брзо одмичући као нешто слично што бива кроз садашње железничке и трамвајске шине, које су збиља по угледу коломије направљене, свакојако и порекла од њих. Исте овакве у кршу усечене бразде за точкове виђају се ииз римских времена у Далмацији, с приличном ширинсм чак до 5 метара.)

Јелини су се врло мало бринули за колске путеве, тако да су Римљани и њих и цео свет у том погледу, што се тиче техничке вештине, у постојанству и свима добрим особинама друмова, надмашили. Подигли су читаву мрежу, густу по Ита_„лији, али и по заузетим областима што се могло бољеи згодније, Римљани су дизали друмове на првом месту, што је оправдано, за војене задатке, зато су они где су год прилазили планини уздизали их по странама, али не сувише високо, тек да доминирају над околином за одбрану, а ако затреба и за напад.

Премда су се на неким местима, у деловима, ваљано до сад одржали, римски друмови ипак се тачно незна како су дизани, јер није нигде остало тачног писменог помена како се граде, а о употребљаваном малтеру опет нисмо начисто како су га и од чега састављали. У главном је вршено овако: На обележеној траси прво се скине сва гора земља и кад се спусти до чврсте подлоге (штит зојшт), на њу је сипан један

|) Далмација 1923. г., 66.