Економист

267

ред ситна камена или издробљене опеке (гшдега), преко овога долазио је, свакојако, влажан песак измешан као с кречом (писјеш5), који се постепено стврдњавао. Преко нуклеуса ударана је нарочита улична калдрма (зштта стизја) од правилно отесаних плоча (5се5 аџадган, тесијаге5), или од простог ломљеног камена (5 сез !псегћ), а неком масом заливена, која. се временом јако стврдњавала. С обадве стране ових друмова прављене су по правилу исто такве добре стазе за пешаке, а у одмереним одстојањима камене клупе за одмарање и за пењање и сјахивање с коња. То су били уједно бињекташи, каквих виђамо и сад пред многим скопским капијама, јер су и ту стављани. Најлепши остатак старог римског друма видео сам у Србији у пољу Годомину, који је из смедеревског града водио на исток, и он је до пре 15 година био готово нетакнут, а шта је било од како су тобоже почели поље исуши. вати и све у правцу рушити — не знам. Ја сам пред те техничке радове на све стране писао да тај интересантни културни споменик, као и град смедеревски чувају, али бар за град сам већ читао да су му неке дунавске зидове порушили.

Народ лепо вели:плуш кола вози. По дивним римским путовима пошта је брзо одмицала. Имали су их две врсте: сиг5и5 рибИисиз и Апрапае. Курзус је била државна пошта под управом и надзором конзулским, а служила је за пренос државних докумената и људи. Ангарије су биле кулуком одређене, највише за државне књигоноше. Дуж путова биле су постројене станице. зване розшопез, од кога је термина и име „пошта“ постало. На станицама беху простране коњушнице, житнице и спремљена храна за коње, а уз њих су биле подигнуте и зграде за становање шефова станице, за постиљоне, поштоноте, коњушаре, ветеринаре и колске чуваре.

Римска царска пошта, сигзиз рибисиз, почиње још у 1. веку пре Христа. Али, њу је цар Август установио по угледу на старо-перзиски начин. Задатак јој је био. да брзо разноси државне депеше и у најудаљеније крајеве царевине, или да чланове царске породице, по потреби и војне достојанственике и дипломатске мисије тако исто одвози. Депеше су, иначе, највише преносили војници на курирским коњима. Наши поводци звали су се парипи, то јест уз јахаћег коња, голи коњи, «без јахача на себи, Реч парип и данас је очувана и у нашем

18%