Економист

270

воловска. У осталом под Турцима се Срби и нису смели далеко одмицати, па из страха ни кола правити, него су се увек“ показивали што сиротнија и мучнија раја.

Да сеи за Немањића више јахало него возило могло би сенавести много примера, а ми ћемо се задржати само на два. Кад гласоноше појурише да јаве Св. Сави да је умро Првовенчани, стигоше га, и затекоше.на коњу. Чим он чу за ту несрећу, сјаха с коња итд. Тако је исто Св. Сава путовао на коњу у Равно (садашњу Ћуприју) кад је журио на састанак“ с маџарским краљем Андријом. Кад су тако високи достојанственици, при том духовна лица из владалачког дома, на коњу путовала, шта је остајало за ниже сталеже и прост свет

За све време најезде Срби су бедно таворили и чак своја _ жалосна сеоца склањали што су даље могли од старих већих. друмова, јер су туда често јездиле турске силеџије, а и војске не мање опасне. Ретко су се усуђивали коње да гаје, баш и кад су им требали, сем кириџија, који. су у неколико заштићенн били, јер су извозили што је било у земљи на претек, а доносили што је преко потребно и Турцима и раји, особито со с мора. Па и од њих су до новог доба отимали Турци коње, што лепо наводи фра Јукић да је својим очима гледао у Босни Због те отимачине одомаћише се магарци и врло ситни коњи које Турци због слабе снаге нису могли узимати за запрегу.

И српски су стари владаоци имали својих курира који су се звали књигоношама, а мора бити да су били коњаници, . судећи по пределима и даљини куда су упућивани.

За време турске владавине у Србији, државна поштанска служба полазила је из мезулани, а вршили су је тада звати „шашари“ или „мезули“, и то само ча коњима. Пред татарином јахао је суруџија, један или двојица, водећи у поводу једног коња, ако би који угинуо за замену. Татари су носили важна званична писма и државна документа на далека одстојања, и у свима је случајевима као државни повереници. лично у руке адресанту предавали. Обичну преписку између власти у земљи носиле су само суруџије и саме или у друштву са сејизима (коњушарима), с којима су заједно и ноћивали.. Суруџије и сејизи путовали су само до најближе мезулане,. па се одатле враћали, а даљу службу предузимале су остале мезулане редом, свака са својим особљем.