Економист

418

следња промена значи повећање увозне царине од 18 на 24.775 зл. Л. Питање о заштити шећерне индустрије предмет је и тамо јавне дискусије у штампи; и сама влада која се дуже време колебала дошла је најзад до убеђења, да he преко заштите шећерне индустрије штитити пре свега свој трговински биланс, јер ће повећати домаћу производњу и извоз, а смањити увоз. Она то ради чак и на уштрб и уз протест потрошача који ће доћи до своје користи преко активирања трговинског биланса и преко побољшања вредности свог новца. Има наиме преимућстава која се на први поглед не могу уочити и који тек после извесног доба и преко других привредних последица долазе до свог правог значаја. Природно је да потрошачи ова преимућства не могу одмах да уоче, али је свакако задатак привредника и привредних политичара да то објасне широј, у привредна начела неупућеној публици... За радништво шећерне индустрије долази најзад још и једно друго преимућство у обзир, које потиче од концентрације капитала. Њеном широком подлогом обезбеђен је раднику континуитет у запослењу; он је решен бриге коју задају његовим друговима промене коњуктуралних индустрија са малим капиталима,

Завршујући у главном наше критично расматрање оре ферату г. Др. Топаловића ми би још једном да подвучемо напредак који су представници радничке класе учинили у схватању неодвојености економског и социјалног проблема. Желели би још само да се они у својим рефератима и чланцима и формално т.ј. у тону и у методима већма прилагоде уобичајеној научној расправи и да се одрекну претње, претерано јаких израза, логичних скокова и нетачних навода из чланака својих противника. Нисмо ми на пр. никад писали да је „осигурање код старости и ичвалидитета луксуз“; нити је тачно да смо добили све што смо желели и високе царине, нижу каматну стопу и јефтин подвоз, те да смо саду стању да спроведемо осигурање старих и онеспособљених радника, као што није тачно да индустријалци баре и да се богате. Тачно је на против да индустрије са веома ретким изузецима раде само с једним делом, често и са једним доста малим делом свог капацитета, да се криза није задржала само на индустрији већ до је она прешла и на пољопривреду. Тачно је да се послодавци заузимају за ратификацију међународних конвенција рада, и за укидање пореза на радничке наднице... Природно је да цео тај рад потиче из реалних побуда. Индустрија није благотворна и хумана установа; она је једна грана привреде и њу ваља оспособити за међународну утакмицу. Али у борбу за то оспособљење послодавци и радници имају да улазе заједнички на исти фронт, јер имају истоветне интересе, који се састоје у обезбеђењу егзистенције и могућностима развитка у правцу што бољег животног стандарда. — | ; Ђ. Ћ. |