Економист

485.

ово налазимо, делимично, и данас код колонија које "немају самоуправу.

Овде је владалац и при доношењу и при извршењу буџета потпуно неограничен. Порески обвезници имају дужноси да плаћају порезу која им је одређена (наметнута); али они немају права да суделују при завођењу пореза одн. при њеном распоређивању на поједине класе, а још мање да контролишу употребу буџетских сума.

Мишљење да је при оваквом начину буџетирања пореско оптерећење врло неравномерно, а трошење буџетских прихода врло нерационално, — не може се, без резерве, обележити као тачно. Поред многих примера који би се могли навести као доказ за тачност горњег тврђења, нису ратни примери, да су и за време апсолутне монархије (просвећени апсолутизам) донете многе пореске и буџетске реформе, које су имале за последицу равномернију поделу пореских терета и рационалније трошење буџетских прихода.

1. Друга фаза с правом се назива фазом уговорног доношења буџета, — јер се овде и одређивање пореза као и трошење добивених прихода врши на основу једнога споразума (уговора) закљученог између владаоца и пореских обвезника.

Овај случај имамо у средње-вековној сталешкој држави; али се преостаци таквог буџетирања налазе овде-онде све до Француске Револуције.

Буџетирање једне средњевековне сталешке државе из: гледало је од прилике овако:

Редовни буџетски расходи покривају се приходима из домена, регала и такса (напомиње се, да су средњевековне таксе, као што је, у осталом, и данас често случај, имале јак примесак из саобраћајних и потрошних пореза).

(Ово су т.зв. редовни, слободни приходи, т.ј. приходи које Владалац прикупља, не тражећи за то ничије одобрење.

У случају потребе пак (кад ти редовни приходи нису довољни, — обично случај рата) заводе се и непосредне порезе, и то увек уз обећање: да су то ванредни намети, само за кратко време.

За завођење и наплату пореза, а тако исто и за утрошак тако добивених прихода потребно је одобрење сталешке