Економист

489

У овом погледу могло би се утврдити као неко стално правило следеће: У колико је код чланова парламента јаче осећање, да су они представници целога народа, и да нису добили од својих бирача везане мандате, у толико је већа и јача и њихова брига за пореске терете док је њихово учешће у одређивању партија у буџету расхода, слабије; они парламенти пак, чији се чланови сматрају као представници само својих бирачких округа, и који добијају од својих бирача везане мандате, — ти Парламенти воде врло мало рачуна о пореским теретима, а много више о устрошењу буџетских прихода. У пракси се улога оног првог парламента манифестује у малим пореским теретима, и, томе следствено, у малим буџетским издацима, који се ограничавају на најбитније државне функције. Код оног другог парламента пак вотирају се издаци и на многе државне потребе, за које се не би могло увек казати да носе карактер олшших потреба, и томе следствено, морају се вотирати и велики порески терети.

Да нагласимо одмах, да се горе обележена узрочна веза даје врло лако објаснити. Ако је Парламенат прожет осећањем, да је он представник целог народа (а не свог бирачког округа), онда он поклања своју највећу бригу оним питањима. која тангирају интересе целога народа, — а то су као што знамо, порезе, јер оне носе увек општи карактер. Сасвим је други менталитет оног парламента, чији се чланови осећају не као представници само својих бирача: такав парламенат нема много смисла за питање од општег значаја, већ само за питање локалног значаја, т. ј. за питања која тангирају само интересе њихових бирача, — У вези с тиме такви народни посланици не воде рачуна о пореским теретима, јер то тангира интересе целине, а они се о томе нестарају — већ само о томе, да из општег буџета добију што веће суме које ће бити намењене искључиво, или бар у првом реду, за потребе њиховог изборног округа одн. њихових бирача.

Да споменемо на завршетку, да је акција парламента у овом последњем правцу јако понтенцирана у свима федеративним државама. Ово се даје објаснити тиме, што је овде осећање за интересе целине још слабије, а брига за интересе појединих делова још јача. Менталитет једног оваквог Парламента дао би се, од прилике, овако формулисати: поједини

ЕКОНОМИСТ 32