Економист

488

интервенција на културном и привредном пољу, морају се, путем порезивања, повећати државни приходи.

Мењајући своје становиште у погледу на обим државне интервенције, парламент мења и своје држање у погледу на трошење државних прихода. Парламент жели да државна власт интервенише и на културном и на привредном пољу, али он не даје Влади пуну слободу у том погледу, већ жели да и сам одређује у коме ће се правцу и у којој мери интервенисати. Присвајајући себи ову нову улогу Парламент је врло брзо отишао тако далеко, да је услед тога, буџетска равнотежа често пута била довођена у питање; и да би се ова опасност отклонила, учињен је предлог, који је у многим државама и. прихваћен, да се буџетско право парламента ограничи. Ограничивање се састоји у томе, што се парламенту одузима право, да заводи нове одн. повећава предложене партије расхода: он може предложене партије расхода укинути или смањити, али не и завести нове, или повећавати оне које је Влада предложила.

Нагласили смо већ, да улога парламента у доношењу буџета стоји у тесној вези са односом између чланова Парламента и његових бирача; сада, нам још преостаје, да ту · везу“мало објаснимо.

У уставима готово свих европских држава наћићемо једну одредбу, која регулише однос између чланова парламента и његових бирача на следећи начин: сваки народни посланик је представник целога народа (а не само свога изборног округа); народни посланици не могу добити од својих бирача везане мандате.

Ово је један несумњиво здрав принцип, и желети да он не остане лепа жеља, већ да и у пракси буде реализован; на жалост то није увек случај, и развитак парламентаризма као да показује тенденцију, да народни посланици постају у све јачој мери представници и заступници интереса својих бирача, и да од ових добијају везане манданте. За питање које нас овде интересује значајна је узрочна веза која постоји између улоге (држања) коју врши Парламент у доношењу државног буџета, и његовог (т.ј. његових чланова) схватања тога односа према бирачима.